Kao i pre pola veka i sada su se protesti prelili iz SAD. Tada su motivi bili protivljenje ratu u Vijetnamu i društvenoj nepravdi, ali zahtevi demonstranata nisu bili ujednačeni i u svakoj državi demonstranti su imali zahteve zajedničke za ceo svet, ali su protestovali i iz razloga posebnih za svaku državu u kojima se održavaju.
Kao i 1968. i danas smo svedoci spontanih živopisnih koreografija, nasilja i sukoba sa policijom — o tome svedoči 27 povređenih londonskih policajaca, spomenik nekadašnjeg britanskog premijera iz Drugog svetskog rata Vinstona Čerčila, na kome su demonstranti ispisali „rasista“ (uz napomenu da je i sadašnji britanski premijer Boris Džonson isto to) i bacanje u reku spomenika trgovcu robljem iz XVII veka Edvardu Kolstonu, u Bristolu.
Pobuna protiv rasne diskriminacije udara na istoriju
Kolston, na spomeniku predstavljen kao duboko zamišljeni čovek, zaista i jeste bio trgovac robljem, Čerčil se, istina, žilavo opirao procesu dekolonizacije. Međutim, obojica su ljudi svojih epoha. Ni jedan ni drugi ne bi razumeli argumente demonstranata, niti bi mogli da se snađu u današnjem svetu, kao, uostalom, ni mi u njihovom. Ali, i jedna i druga ličnost su važne za istoriju Britanije i sveta, makar samo toliko da posvedoče da kako su ljudska društva živela u nekom davnom vremenu i na koji su način velike sile sticale svoja bogatstva — besplatnim i prinudnim radom i ekonomskim iscrpljivanjem kolonija.
Sve navodi na to da demonstracije širom sveta treba posmatrati kao fenomen koji ima dve strane medalje — onu univerzalnu (protest protiv rasne netrpeljivosti i diskriminacije), ali i onu lokalnu, gde građani izlaze na ulice motivisani i lokalnim nezadovoljstvima, lokalnim diskriminacijama, za šta je ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu poslužilo kao okidač. Ponegde, kao što je slučaj u Francuskoj i Australiji, Flojdovo ubistvo poslužilo je kao podsećanje na slične slučajeve policijske torture.
Uz Flojdovo ubistvo, trebalo bi dodati komešanje izazvano sve dubljim socijalnim razlikama, koje se u svetu događa već duži period. Čak i u doba pandemije virusa korona, uprkos lamentiranju nad padom cena nafte i drugih berzanskih roba, bogatiji su postajali sve bogatiji, a siromašni još siromašniji. Tako je za vreme pandemije najbogatiji sloj svetske elite zaradio dodatnih 400 milijardi dolara.
Sve to zajedno mogli bi da budu razlozi da građani u brojnim evropskim, američkim i azijskim državama izađu na ulice kako bi izrazili nezadovoljstvo. Dok uzvikuju rečenicu „Ne mogu da dišem“, koju je u samrtnom ropcu, dok mu je policajac klečao na vratu, izgovarao Džordž Flojd, ili se solidarišu sa pokretom „Blek lajvs meter“, građani Londona, Periza, Brisela, Rima, Madrida, Barselone, Meksiko Sitija, Sidneja, Minhena i Berlina razmišljaju i o sopstvenim nedaćama i nepravdama koje ih muče.
Demonstracije su prvenstveno zapadni fenomen
Trebalo bi primetiti da su protesti prvenstveno zapadni fenomen, koji se događa i drugim društvenim sredinama, u nezapadnim društvima koja su dobrim delom pozapadnjačena, vrednosno i interesno dublje povezana sa Zapadom, smatra Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije. Fenomen protesta u zapadnim društvima mnogo je bitniji i „suštinskiji“, jer se osvrće na istorijsko nasleđe zapadnih društava — kolonijalizam i ropstvo.
„I pod uticajem je levičarskog diskursa koji dominira na zapadnim univerzitetima. Odričući se nasleđa kolonijalizma, uključujući i rasizam i rasnu diskriminaciju, on ima izrazito negativan stav prema svom celokupnom kulturnom nasleđu — ne odnosi se prema tome selektivno i kontekstualno, nego ima apriorno negativan stav prema sopstvenoj kulturi. To je, opet, poseban fenomen, koga je jedan nemio događaj u SAD raspirio širom zapadnog sveta“, kaže Gajić.
Koliko će ovo nezadovoljstvo i pomodnost neko pokušati da iskoristi za političke ciljeve, prema rečima našeg sagovornika, pokazaće budućnost.
„U Americi je nesumnjivo da će u jeku predizborne kampanje dve duboko podeljene partije pokušati da kapitalizuju i da se prema protestima postave tako da onemoguće protivničkog kandidata da postane predsednik — pre svega demokrate prema Donaldu Trampu. Ali videćemo kako će se protesti na evropskom kontinentu odraziti na odnose prema nacionalnim vladama i EU“, napominje on.
Pobuna izazvana medijskim impulsom
Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije napominje da u različitim okolnostima i različitim socijalnim, kulturnim i političkim sredinama postoje i različiti vidovi nezadovoljstva.
„Ljudi percipiraju medijski uticaj i prenošenje događaja iz Amerike kao izraz sopstvenog nezadovoljstva sistemom i vidovima represije i diskriminacije sa kojima su stvarno suočeni ili misle da postoji neka nepravda, zbog čega treba da protestuju“, objašnjava on.
Pored spontanih reakcija, izazvanih medijskim impulsom kao pozivom na pobunu protiv vidova represije koje građani smatraju drastičnim i bitnim, širenje protesta, prema njegovim rečima, trebalo bi shvatiti i u kontekstu postpandemijskog sveta, policijskih časova, ograničavanja kretanja, zatvaranja granica i drugih restriktivnih mera.
„Temperatura je povišena zbog toga što su građani uvideli da politički sistemi država mogu da vrše restrikcije na teritorijama svoje suverene vlasti. To je dodatno potpirilo to reaktivno delovanje stanovništva. Opet, postoje grupacije koje pokušavaju da ideološki učitaju vidove nezadovoljstva, svoje interese i da na osnovu nezadovoljstva dobiju vetar u leđa, kako bi promovisali svoje ideje i vrednosti“, smatra Gajić.
Različite grupe različitih motiva nastupaju u jednom talasu
Kao što u Americi postoje grupe koje u političke svrhe žele da iskoriste nezadovoljstvo crnačkog stanovništva i onih građana koji se sa njima solidarišu, tako je i u drugim krajevima sveta, navodi naš sagovornik:
„U Italiji su po pitanju parafraziranja pokreta ’Blek lajvs meter‘ najaktivnija deca imigranata koji nemaju državljanstvo i koji na taj način žele da izraze nezadovoljstvo što je italijanska vlada pooštrila kriterijume za dobijanje državljanstva, čak i za decu imigranata koja su rođena u Italiji. U Španiji su drugi motivi. U Engleskoj vidimo da postoji antikolonijalni impuls.“
Različiti motivi, upotpunjeni slikom koju daju globalni mediji, učinili su da protesti postanu i popularni, pomodni. Sticaj je okolnosti da razne grupe, različitih motiva, zajedno nastupaju u jednom talasu.
