Nadrealne scene. Širom Amerike razularene bande pljačkaju prodavnice, iznose gaće i parfeme, pustoše zlatare i draguljarnice, a u Srbiji je već dva dana centralna tema — kako spasiti Desanku Maksimović od državno-prosvetnih birokrata.
Na zapadu lom — Srbi brane Desankinu poeziju
Dok se „antirasističke“ demonstracije svakodnevno i naglo transformišu u sve veći haos u Berlinu, Parizu, Londonu, Rimu — srpska javnost uspela je „nenasilnim metodama“ da vrati zbirku pesama „Tražim pomilovanje“ u gimnazijalsku lektiru.
Ali, šalu na stranu. Tačno je da mešamo babe i žabe. Tačno je da poredimo neuporedivo. I tačno je da koristimo slučajno poklopljene društvene okolnosti u različitim krajevima sveta da bismo tendenciozno izvlačili zaključke. Sve je to tačno.
A toliko su nam delili lekcije
Ali, zar Srbima decenijama sa „razvijenog zapada“ ne dele lekcije i packe kako treba da se štite ljudska prava, kako moraju da se brane manjinske potrebe, kako svi moramo da zaboravimo na sopstvenu „zaostalost“ i da se naučimo civilizovanim vrednostima modernog sveta.
Zar čitava plejada autošovinista iz Srbije ne drži godinama pridike da je srpsko društvo podeljeno do srži, da smo narod koji se ne da naučiti savremenim uzusima, da smo politički vandali i u biti da procese ovde kontrolišu ekstremisti svih vrsta.
Zar ovde nisu potrošeni milioni evra preko nevladinih organizacija, multinacionalnih organizacija, pa i državnih saveta i instituta, kako bi se Srbi preumili da dostignu uspostavljenu razinu i standarde uređenog Zapada.
Zar nas nisu učili da prestanemo da se bavimo krupnim nacionalnim temama i međunacionalnim odnosima, nego da, kao sav „normalan svet“, raspravljamo o zaštiti retkih jarebica, visini poreza ili žive ograde...
Sve smo to slušali decenijama. Mnogi od nas su čak i poverovali da smo u stvari Balkanci kojima nema pomoći. Da smo beznadežno podeljeni i posvađani. Da ne znamo šta je red i zakon i da je sreća naše dece tamo negde — čim se zakorači iza linije Šengen granice ili se preleti Atlantski okean.
Kakvi smo onda mi...
I sada, mnogi od Srba mogu da budu zbunjeni. Kakvi smo onda mi kad usred Njujorka policijski automobil gazi ljudska tela? Kakvi smo mi kad londonski čuvari reda na konjima galopiraju preko svojih građana? Kakvi smo mi kad američke dragstore čuvaju vlasnici sa teškom artiljerijom? Kakvi smo onda mi kad u Briselu, centrali Evropske unije kojoj stremimo, pucaju lobanje pod nemilosrdnim udarcima do zuba naoružane milicije...
Kakvi smo?
Isti kao svi drugi. Samo je važno da verujemo u sebe, da čuvamo svoj identitet, kulturu, red. I da konačno prihvatimo da nismo najgori i da zaboravimo na mediokritetsku floskulu koja nam je svojstvena i glasi — „ovo nema nigde u svetu“.
Nije prilika da seirimo zbog užasnih turbulencija koje potresaju čitav zapadni poredak. Niti da poverujemo u drugu krajnost da su svi tamo postali divlji. Ali, prilika je da pokušamo da izbegnemo bar jedan veliki svetski vihor, jer su se ti globalni potresi u poslednja dva veka uvek prelamali preko Srbije.
I da, važno je, za početak, da smo sačuvali Desanku Maksimović. Jer, da se ne lažemo, šta ima lepše i bitnije od poezije.
