Ono će simbolično početi 28. juna, na Vidovdan, kako je najavio reditelj Balša Đogo, ističući da ovaj poduhvat, svi koje rade na njemu, doživljavaju kao vrstu duhovnog spomenika našim vojnicima koji su se tokom NATO bombardovanja 1999, do poslednjeg trena, 82 dana hrabro borili na karauli Košare, na granici Srbije sa Albanijom.
Zečević smatra i više od toga:
„Košare su naš novi ep, trag homerskog u našem vremenu, možda kulminacija svih naših inače pomešanih osećanja o svom dobu, o mestu svih nas zajedno i o događanjima koja su obeležila naš vek. To je nešto što nema svaki narod, mi smo Srbi bogati ovakvim događajima. Ali ih često propuštamo pored sebe i ne primećujemo da nam sama stvarnost, kao i sama istorija nude najbolji materijal za naš film.“
Zašto je trebalo je da prođe gotovo 20 godina da javnost sazna više detalja o tome šta se dešavalo na Košarama? Zašto nam toliko treba da se osvestimo, a imamo sve to o čemu ste Vi govorili u sopstvenim bisagama?
— Zato što kod nas još vlada neka vrsta kulturne okupacije i u okviru te vladavine postoji niz tabu tema o kojima se ne govori. Vi znate ko nas je napao 1999. godine i ko je ostao da u izvesnom smislu određuje našu sadašnjost i našu budućnost. I ako je tako, onda je nemoguće odgovoriti na istorijski izazov ove vrste. Dve decenije je prošlo, konačno je probila istina i sada je to gotovo. Sada je nemoguće zaustaviti je. Ko zna koliko će još stvari isplivati na površinu o kojima sada ni pojma nemamo, a koje gotovo sve do jedne jesu izazov za moderni film. Počeli smo! Stvar je sa Košarama počela jako dobro. Ja mislim da je ovo prelomni trenutak u našem stvaralaštvu i prelomni trenutak u našem odnosu prema našoj istoriji.
Gledali smo i dokumentarni dvodelni film autorke Slađane Zarić o bici na Košarama, koja se delimično dotiče igrane strukture. Šta možemo da očekujemo od igranog filma?
— Imaćemo priliku da vidimo kako to izgleda u žanru fikcije u materijalu igrane strukture i veoma sam zadovoljan što ovaj projekat piše najbolji srpski filmski scenarista Đorđe Milosavljević, koji se već potvrdio kao izvanredan filmski pisac, ili dramaturg, ili scenarista. Ne sumnjam da će dati sve od sebe da napravi takav film kakav ovaj događaj, taj ep zaslužuje. Nadam se, mada je nezahvalno govoriti unapred, da će to tako i biti.
Da li će igranom filmu biti prednost ili smetnja to što znamo šta je doneo dokumentarni?
— Ne mora to ništa da znači. Uzmite sve velike istorijske događaje u svetu. Oni su i danas inspiracija za mnoge filmske autore. Napoleonove bitke neprestano golicaju maštu svih stvaralaca i stalno su izvor za nove filmske realizacije, pa je tako i sa Košarama. Mi smo počeli sa tim, ko zna koliko će biti još novih čitanja istorijske stvarnosti i novih filmskih odgovora na ovu temu. Istorija je nepresušni izvor filmskog stvaralaštva, a prava istorija neprestani putokaz u budućnost.
Projekat je podržao Filmski centar Srbije kao film sa nacionalnom temom. Kada danas, međutim, čujete da se jedna od najvećih i najprevođeniji srpskih pesnikinja Desanka Maksimović izbacuje iz gimnazijske lektire, čovek se prosto zapita da li će se Srbija ikada nacionalno osvestiti i da taj kosmopolitski duh njene prestonice, koju su oblikovali ljudi sa raznih strana koje je otvoreno primala, ne treba da znači i potiranje nacionalnog.
— Filmski centar Srbije jeste podržao ovaj projekat, ali on ni izdaleka ne zadovoljava svoju ulogu u kulturi Srbije. Naprotiv. Vrlo često se postavlja kao brana takvoj nacionalnoj temi. Imali smo prilike da to vidimo na delu, jer najbolji projekat koji se tiče Jasenovca i koji je 28 puta odbijan u Titovoj Jugoslaviji, a već tri puta u ovoj Srbiji, još nije realizovan. To je najbolji tekst koji sam pročitao od svih jugoslovenskih i srpskih scenarija, nešto što u suštinu i u srž pogađa temu Jasenovca, što još nije realizovano. To što se dogodilo sa Košarama stvar je razumljiva, jer su prvo izašli dokumentarni snimci, ili rekonstruisani dokumentarac sa tom temom, pa kada je dva miliona gledalaca reklo „da“, hoću da gledam takve filmove, nijedna komisija filmskog centra nije mogla da oćuti na to.
Što se tiče Košara, naravno da je to dobra stvar i naravno da je do filma došlo na osnovu masovnog konsenzusa srpske javnosti, zaključio je Zečević u razgovoru za Sputnjik.
