U međuvremenu je neimenovani stručnjak državne korporacije objasnio da se ne radi baš o ovom sovjetskom šatlu. Po njegovom mišljenju, oživljavanje samog „Burana“ je besmisleno jer projekat nije bio najuspešniji: previše masivan, preskup.
Umesto toga, prema mišljenju stručnjaka, dobro će doći lagani i otporan na visoke temperature šatl sa dobrim karakteristikama za let. Spomenuo je da je u sovjetsko vreme takav postojao —tajno je bio konstruisan u naučnom centru „Munja“ u okviru programa „Spirala“.
Lapot, Buran ili Munja
Dakle, vraćamo se poznatom, fantastičnom, manevarskom svemirskom brodu „Lapot“, koji je konstruisan uglavnom za borbu u svemiru kao lovac šatlova.
Sve je počelo kao takmičenje Amerike i SSSR-a u svemiru krajem pedesetih, početkom šezdesetih.
Prvo je bio američki svemirski „dinosaurus“. To je bio orbitalni bombarder, izviđač, presretač. Njegov generalni konstruktor bio je Valter Dornbeger. Za testiranja su odabrali najbolje astronaute. Uključujući i Nila Armstronga.
Zatim su zatvorili taj program i prebacili se na osvajanje svemira. Ali u SSSR-u su do tada već pripremili kompletan, sadržajan odgovor Dornbergeru — projekat dvostepenog kompleksa za višekratnu upotrebu: hipersonična transportna letilica za dostavljanje orbitalnog aviona.
Orbitalni avion se ne lansira u orbitu raketom, već transportnom letilicom za dostavljanje orbitalnog aviona, koja može da leti horizontalno i ubrzava do skoro 7,5 hiljada kilometara na sat, a to je šest puta brže od zvuka. Pretpostavljalo se da ovom dvojcu nije potreban ni kosmodrom, dovoljna je obična staza za poletanje.
Genijalni konstruktor ovog sistema je bio Gleb Lozino Lozinski. To je upravo onaj koga su šapćući zvali „Besni Evgenijevič“ i u čijem su kabinetu odrasli ljudi, veliki profesionalci, padali u nesvest. Kanije je njegova ćerka govorila da je on žalio jer nema vojne doktrine u zemlji i rekao je da će pokušati da je stvori.
Borbeni svemirski brod za pilote-asove
Ono što treba reći o brodu Lozino Lozinskog je da je to borbeni svemirski brod. To je lovac sa jednim mestom, koji nije konstruisan za tihi i mirni let u automatskom režimu, već da bi njime upravljali piloti-asovi i za manevrisanje u svemirskoj borbi. A po ovome, kako kažu stručnjaci, svemirski šatlovi i „Lapot“ se nisu mogli uporediti. Specifičan oblik trupa je patentirano rešenje koje je izabrano uzimajući u obzir aerodinamiku.
„Lapot“ je mogao da leti kroz svemir i proverava koji aparati lete iznad zemlje i šta tamo rade. A po potrebi mogao je da uništi strateške neprijateljske ciljeve nuklearnim udarom. Na brodu je predviđeno postavljanje šest raketa klase „svemir — svemir“. Istraženo je i pitanje upotrebe laserskog oružja. To je bila ruska svemirska patrola.
Ovo je podzvučni analog — MiG-105.11. Vozilo od osam metara sa maksimalnom brzinom 800 kilometara na sat. Sedamdesetih godina su ga testirali piloti Petar Ostapenko, Igor Volk, Valerij Menicki, Aleksandar Fedotov, Aviard Fastovec. Najbolji od najboljih.
U početku se to, očigledno, smatralo najvažnijim poslom, jer je bilo pitanje odbrambene sposobnosti svemirske sile. Konstruisanje je vršeno u strogoj tajnosti: inženjeri nisu uvek znali na kom projektu rade. Pilotima nisu uvek govorili šta tačno testiraju, a prvi prototipi su nastali pod pseudonimom BOR.
Međutim, kada su u SAD sedamdesetih godina počeli da prave svemirski šatl, tada je sovjetsko rukovodstvo hitno zatražilo izgradnju istih takvih svemirskih brodova. Uzalud je Lozino Lozinski pokušavao da objasni da su ti brodovi, u stvari, pogodne mete za njegovog lovca. Da su u zemlji mnogo pre Amerikanaca konstruisali brod za višekratnu upotrebu sa keramičkom, termičkom zaštitom i jedinstvenim sistemom za spašavanje u hitnim slučajevima, koji po potrebi „likvidira“ čitavu kabinu i pretvara je u kapsulu za spasavanje.
Ministar odbrane, maršal Andrej Grečko se upoznao sa projektom i napisao rezoluciju u kojoj je spomenuo „fantastiku“ ili „fantazije“, i pozvao ljude da se „bave stvarnim poslom“. To je bio početak kraja.
„General ratova zvezda“, tako su kasnije zvali Lozino Lozinskog, pristao je da napravi domaću verziju šatla — sistem „Energija Buran“, ali istovremeno je tajno i nezvanično nastavio da radi na svom projektu „Spirala“.
To je BOR-4, odnosno, Kosmos-1374, koga je raketa nosač R-14 Čusovaja, oznaka 8K65, 3. juna 1982. godine lansirala u orbitu. Kosmoplan je napravio jedan i po krug oko Zemlje i spustio se u Indijski okean, gde su ga čekale sovjetske krstarice. I ne samo one. Generalni konstruktor je govorio da su se NATO trupe nadale da će „uhvatiti“ kosmoplan, ali im to nije uspelo zahvaljujući neverovatnoj tačnosti izračunatih karakteristika leta. Međutim, australijska mornarica je uspela prilično dobro da fotografiše sovjetski novitet. Te fotografije se kasnije stigle do CIA i NASA.
Potrebno je reći da se „Burani“ takođe ne mogu nazvati potpuno iskopiranim verzijama „šatlova“. Na primer, američki šatlovi su mogli da se prizemlje samo uz manuelno upravljanje.
Sovjetski analog je 15. novembra 1988. godine napravio dva kruga oko Zemlje i bezbedno sleteo u automatskom režimu, zbog čega je i uvršten u Ginisovu knjigu rekorda. Tačno je da je to koštalo živaca tim konstruktora: pre planiranog sletanja, vozilo se iznenada ponovo podiglo na nebo i otišlo u nepoznatom pravcu. Ispostavilo se da je bio prilično jak vetar i računar u vozilu je dao komandu da se napravi još jedan krug.
Dakle, pri poletanju je i okončana slavna istorija sovjetskih vojnih svemirskih letelica. Početkom devedesetih rukovodstvo zemlje nije moglo da odluči da li su potrebni „Burani“, na koje su potrošili neviđeni novac. A o „Lapotu“ nije bilo reči. Njegov zatupljeni prednji deo nisu hteli ni da pogledaju.
Praćenje sna sovjetske kosmonautike
Izgleda da je NASA Buran više cenila. Napravila je sistem za lansiranje letilica sa posadom HL-20. Nikada nije poleteo, ali na osnovu njega su konstruisali poboljšanu verziju sa poetskim imenom Drim Čejser.
Jedan od glavnih menadžera NASA Mark Sirandželo, posetio je ruske inženjere 2005. godine i izjavio da bi njihova imena trebalo da se pojave pored imena američkih konstruktora na listi konstruktora ovog kosmoplana. Ne zna se šta su mu odgovorili, ali činjenica je da Drim Čejser nije najuspešniji nastavak „Spirale“. Ovo je njegova „statička konfiguracija“. Izgledao je kao „Lapot“, poleće kao „Lapot“, ali sposobnost manevrisanja sovjetske svemirske letelice je nedostižan san.
Međutim, kasnije se pojavila još jedna verzija, isto sa karakterističnim prednjim delom. U pitanju je mini šatl Boing X-37 — bespilotna letelica za višekratnu upotrebu koja može da leti u orbiti godinama i da slobodno manevriše na visinama od 200 do 750 kilometara. Ruski vojni stručnjaci su uvereni da je ovo ustari punopravni borbeni i izviđački avion — nešto slično onome o čemu je u svoje vreme maštao general Lozino Lozinski. Nedavno, 17. maja 2020. godine, Boing X-37 je krenuo sa još jednim u nizu letom na raketi nosaču Atlas V.
U svetlu svega navedenog, čini se da je takav svemirski brod apsolutno neophodan Vazdušno-kosmičkim snagama Ruske Federacije, i što pre ga konstruišu i lansiraju, to bolje. Za sada samo poručuju da je Rusiji potreban teretni svemirski brod za višestruku upotrebu za letove na MSS. U tom smislu, „Lapot“ je u potpunosti odgovarajući: kao što je spomenuto u televizijskom filmu „Roskosmosa“ o Lozino Lozinskom, njegov kosmoplan može prevoziti i do osam tona po letu, što je bez presedana.
Pročitajte još:
