„Čuvanje ruske zemlje od nesreće na istoku, čuveni podvizi za veru i teritoriju na zapadu doneli su Aleksandru slavu i stvorili od njega najveću istorijsku ličnost drevne istorije“, pisao je o knezu Aleksandru veliki ruski istoričar Sergej Solovjov.
Šta je to toliko uradio ovaj ruski knez da je zaslužio sve ove titule? Čak je proglašen i za sveca.
Razdrobljene ruske zemlje izgubile su svoju nezavisnost 1238. godine kada je u bici na reci Sit protiv Mongola bio pobeđen vladimirski knez Jaroslav. Tom prilikom veliki broj knezova je bio ubijen, zemlja opljačkana, opustošena. Punih 200 godina ruski narod je živeo pod mongolskim jarmom, trpeći najveće zulume.
Prijateljstvo na istoku
Mongoli su pored klasičnog poreza tražili i zloglasni „danak u krvi“. Ruska omladina je uzimana u vojsku i ginula za tuđe ciljeve. Nekoliko ruskih pukova je učestvovalo i u opsadi Pekinga u sastavu vojske Kublaj kana (1260-1294). Niko se od njih nije vratio kući.
Knez Aleksandar je znao: ako se tako nastavi makar pola veka, od Rusije neće ostati ništa. On je znao da su Mongoli još uvek vrlo jaki, da im vojno nije dorastao, pa je odlučio da se posluži diplomatijom kako bi spasio svoj narod od istrebljenja. Kada je 1262. godine bilo objavljeno kupljenje ruske omladine u mongolsku vojsku radi ekspedicije u Persiju, knez je otišao kod kana Berka, gde je proveo pola godine moleći da se ruske zemlje oslobode ozloglašenog „danka u krvi". U tome je i uspeo. To je bila njegova prva pobeda.
Orijentacija - Sever
Ostale pobede su ga čekale na zapadu. Samo nekoliko meseci posle poznate bitke na Čudskom jezeru 1242. godine kada je bio satrven litvanski ogranak Tevtonskog reda, litvanski knez Mindovg je mislio da su Rusi umorni i poslao u ruske zemlje sedam velikih odreda. Brzi marš Aleksandra, i sve je bilo rešeno u tri bitke za tri dana. Tri godine kasnije knez je izveo kazneni pohod u Litvaniju.
„I Litvanija je od straha padala na kolena i počela da se plaši samo od njegovog imena“, pisali su letopisci.
Poraz Šveđana
Knez nije imao mira ni od Švedske. Kralj Birger je 1250. godine odlučio da zatvori put Rusima na more i počeo da gradi tvrđavu na reci Narvi. Aleksandar je odmah počeo da kupi vojsku. Čuvši za to, Šveđani su brzo napustili započeti posao i pobegli.
Nije slučajno da su se bojali Rusa. Do 1187. godine prestonica Švedske je bila Sigtuna - najvažniji i najbogatiji grad zemlje. Nakon posete Novgorodaca od prestonice su ostala samo vrata koja se i sada nalaze u Novgorodu. Birger je nakon toga morao da osnuje novu prestonicu, Stokholm – kao odbrambeno-ofanzivnu bazu protiv Rusa.
Aleksandar je odlučio jednom zauvek da zaplaši svoje zaklete neprijatelje. Umesto da opseda Stokholm, knez uzima nekoliko snažnih i proverenih ljudi. Vodi ih po ledu Finskog zaliva na sever, preko cele Finske koja je u to vreme pripadala Švedskoj. To je bio zaista podvig: po "ciči zimi" ići u polarne predele bilo je ravno samoubistvu.
Pohod je bio vrlo čudan. Skoro da nije ni bilo borbi, niti su zauzimane tvrđave. Međutim, stanovništvo i švedski garnizoni su se jednostavno razbežali, pošto nisu mogli da veruju u takvu ludost. Ali, su ipak morali. Bez i jedne bitke, samo jednim manevrom, knez je pokazao da će Rusi ići gde hoće i kako hoće. Svi su ga dobro razumeli: Šveđani su se čuvali da ne naruše granice Rusije u narednih četvrt veka – veliki period za to vreme.
Ruskog kneza su često poredili sa Aleksandrom Makedonskim. Što se tiče strategije, ova dvojica vojskovođa se, možda, i mogu porediti. Međutim, ruski Aleksandar nije želio da osvaja. Smisao njegove vladavine je bio da sačuva živote svog naroda i svoje države. Tim samim je u potpunosti opravdao ime koje je dobio na krštenju. Aleksandar – "Zaštitnik ljudi".
.jpg){kind=link}
