Šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je pred Evropskim parlamentom i zvanično predstavila plan za oporavak evropske ekonomije vredan 750 milijardi evra, o kome su se ranije saglasili Makron i Merkelova. Za razliku od ranijih mera donošenih u kriznim situacijama, najnoviji plan će podrazumevati i podelu bespovratne pomoći i to u visini od 500 milijardi evra, dok bi ostatak od 250 milijardi u tom Fondu bio u vidu zajma. Novac će biti prikupljen tako što će se Evropska komisija zadužiti emitujući obveznice na finansijskom tržištu i taj novac će se kasnije vraćati iz budžeta EU.
Otkud takav preokret, pošto za razliku od francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačka kancelarka Angela Merkel nije htela ni da čuje za obveznice, iako je tada trebalo da podrazumevaju jeftino zaduživanje najugroženijih članica. Sada je pak ne samo pristala, nego zajedno sa Makronom i predložila bespovratna sredstva.
Spasavanje ugroženih ili EU spasava sebe
„Zbog neobične prirode krize biramo neobičan put“, izjavila je Merkelova i tako na lep način upakovala poklon paket od 500 milijardi evra bespovratne pomoći. Time je valjda htela da „objasni“ svoj raniji potpuno suprotan stav.
U međuvremenu se izdešavalo mnogo toga, a Evropska unija bila zatrpana ocenama o nejedinstvu, nedostatku solidarnosti, čak i o međusobnom otimanju resursa neophodnih za lečenje od kovida 19, da se sve češće postavljalo pitanje da li je to znak da EU, ionako već dugo u krizi, broji poslednje dane.
Otuda i pitanje da li je najnoviji paket većinom poklonjene pomoći više spasavanje ekonomija najugroženijih država u EU, ili spasavanje same EU.
„I jedno i drugo, ali više EU i te osovine Berlin—Pariz, gde se najdublja pukotina i javila. Mislim da je to pre svega“, kaže za Sputnjik Aleksandar Gajić sa Instituta za evropske studije.
Po njegovoj oceni, paket od 750 milijardi je nužna kratkoročna pomoć, jedan vid kompromisa članica EU koje su imale dijametralno suprotne strane po pitanju emitovanja evropskih obveznica.
„Ova suma je kratkoročno izraz neke pomoći i manifestacija primirivanja dijametralno suprotnih stavova Francuske i Nemačke da se održi koliki-toliki privid ili vid jedinstva i da se kratkoročno pomogne najugroženijim i ekonomski najslabijim državama u EU“, kaže Gajić.
Nužni kompromis
On smatra da će, koliko god to izgledalo teško, i tvrdokorna četvorka evropskih „štediša“, u kojoj su Holandija, Austrija, Švedska Danska, koje ne žele da plaćaju tuđe dugove, sledeći Nemačku, ovo progutati kao nužni kompromis.
A da li se takva odluka može čitati kao prvi korak ka uspostavljanju jedinstvene fiskalne politike i ka dugo najavljivanom restrukturisanju Evropske unije?
„Mi potencijalno vidimo radikalnu promenu u evropskoj makroekonomskoj politici… Ovo stvara važan presedan“, prokomentarisao je kopredsednik grupe Zelenih u Evropskom parlamentu Filip Lamber, a evropski komesar za privredu Paolo Đentiloni stvaranje Fonda je video kao evropsku prekretnicu.
Sagovornik Sputnjika u to nije uveren, mada ne sumnja da će se to od pristalica federalizacije EU sa jedinstvenom monetarnom i fiskalnom politikom tumačiti kao dokaz da će se ići u tom pravcu.
„Mislim da su pozicije država po pitanju restrukturiranja EU fundamentalno različite, da postoji razlika u stavovima između Pariza i Berlina, koji su osovina EU, a pogotovo između zemalja na jugu EU, a da ne govorim o razlikama između novih članica EU, bivših socijalističkih zemalja koje se duboko protive svakoj federalizaciji, odnosno restrukturiranju EU, gde bi se još veći deo suverenosti preneo na Brisel“, objašnjava Gajić.
A na pitanje da li ovim saltom Merkelova zapravo „ubija dve muve“ — pokušava da spase EU, ali i da rastereti političku klimu u svojoj zemlji, posle odluke Ustavnog suda da je nemačko nacionalno pravo starije od EU i da Nemačka nije dužna da u ime Evropske centralne banke otkupljuje obveznice i tako kreditira zadužene članica EU, on odgovara potvrdno.
Kao politička zvezda na zalasku, ona hoće da pokaže da i i dalje ima moć da stvari stabilizuje, da ih u Nemačkoj pacifikuje posle odluke Ustavnog suda i da primiri konfrontaciju sa Parizom, kaže Gajić.
Namera joj je, kako kaže, da nasledniku u Nemačkoj ostavi stabilnije prilike na političkoj sceni, koje će omogućiti nastavak slične politike onoj koju je ona vodila i da na spoljnom planu Nemačka i dalje nastavi sa dominantnom pozicijom.
