Ovi zvučni talasi, nečujni za ljudsko uho, stvoreni su usklađivanjem rada tri ultrasonična transduktora – sprave koja električnu energiju konvertuje u zvučnu i na taj način se stvara stojeći (nepokretni) zvučni talas sa efektom da poništava silu gravitacije u lokalizovanoj oblasti. Sve ove studije ukazuju da je levitacija kroz manipulaciju zvučnim talasima moguća, i da postoji više načina da se to uradi, pišu „Novosti“.
Kada je „kamenje hodalo“
Futuristički deluje, ali se može zamisliti da jednoga dana za izgradnju višespratnica neće biti potrebni kranovi, jer će se sav materijal dopremati kroz vazduh i podizati na potrebnu visinu podešavanjem zvučnih talasa na određenu frekvenciju, ili u kombinaciji sa snažnim elektromagnetnim poljima, pa će gradnja podsećati na čaroliju izvedenu uz pomoć „čarobnog štapića“.
Baš nalik onoj kakvu je arapski istoričar Al-Masudi opisao u 10. veku, govoreći o izgradnji piramida. On opisuje postupak gradnje tako da je „magični papirus“, iscrtan određenim simbolima, postavljan ispod kamena a onda je kameni blok udaren metalnom šipkom, nakon čega se podizao u vazduh.
On se zatim kretao jednom popločanom putanjom, stazom koja je sa obe strane bila opasana metalnom ogradom. Gromada je tako mogla da prevali oko pedeset metara, pa se spuštala, da bi se zatim postupak ponavljao sve dok je graditelji ne bi postavili na mesto.
Na Jukatanu tako se kaže da je hram Uksmal nepoznata rasa ljudi podigla tako što su koristili pištaljke da bi pokretali i ugrađivali kamene blokove. Kod Grka, Zevsov sin Amfion je isto to postizao svirajući na liri.
Tajna Koralnog zamka
Edvard Lidskalnin je 1912. godine bavio se izradom ručnih sekira u Oregonu, a deset godina kasnije preselio se na Floridu, 30 milja od Majamija.
Lindskalnin je bio samozvani inženjer, poznat i po razvoju teorija o magnetizmu, napravio je masivni Koralni zamak od hiljadu tona kamena koje je potpuno sam rezao, oblikovao, umetnički ukrašavao, podizao i ugrađivao u kompleks.
Koralni zamak je od 1984. godine zaveden u Nacionalnom registru istorijskih mesta u Americi.
Osim što je bio bolešljiv, Litvanac je bio visok jedva oko metar i po i težak pedesetak kilograma, pa je pitanje kako mu je ovakav poduhvat pošao za rukom. Umro je 1951, u 64. godini, i tajnu je sa sobom odneo u grob.
Materijalu upotrebljenom za zidove i kule treba dodati još oko stotinu tona kamena obrađenog kao nameštaj i umetnički predmeti, zatim obelisk težak 28 tona, zid koji okružuje zamak visok 2,5 metra od velikih kamenih blokova, svaki težak po nekoliko tona, a povrh svega ogroman mesečev srp od jednog komada kamena.
Govorio je da zna kako da se naštimuje na „muziku zvezda“. Da se služio zvučnim talasima da bi izazvao akustičku levitaciju, nikada nije rekao, ali se navodi jedna njegova izjava poznanicima: „Ja sam otkrio tajne piramida i iznašao sam kako su Egipćani i antički graditelji u Peruu, Jukatanu i Aziji, sa samo primitivnim alatom, podizali i postavljali na mesto blokove stena koji su težili mnogo tona“.
Koncert za kamenu gromadu
O tome da veštinu akustičke levitacije još čuvaju mistici na Dalekom istoku postoji više anegdotskih priča, među kojima je ona o izvesnom doktoru Jarlu, Šveđaninu, kojeg je Englesko naučno društvo 1939. godine poslalo u Egipat. Tamo ga je pronašao njegov prijatelj iz studentskih dana, Tibetanac, i zamolio da hitno dođe na Himalaje kako bi lečio ostarelog lamu.
Jarl je na Tibetu prisustvovao građevinskim radovima na strmoj litici, visokoj 250 metara, bez prilaznog puta, i video kada su sveštenici sa 13 bubnjeva i šest truba, ispod nje, opkolili u polukrugu veliki kameni blok, počeli da pevuše, udaraju u bubnjeve i duvaju u trube. Ubrzavanjem tempa, stena je počela da se trese, zatim se podigla u vazduh i „doplovila“ do vrha litice.
Dnevno su na taj način mogli da uzdignu šest takvih gromada. Doktor je ne samo video, nego i snimio prizor kamerom, doneo filmove i predao ih Engleskom naučnom društvu, koje je na njih stavilo oznaku „strogo poverljivo“ – i više se nikada nisu pojavili na svetlu dana. Jedini izvor za ovu storiju je knjiga Jarlovog prijatelja, švedskog inženjera Henrija Kjelsona „Izgubljena tehnika“ i crteži koje je dr Jarl načinio. Nakon ovoga, počeo je Drugi svetski rat, Kinezi su okupirali Tibet i od tada nema pomena o ovakvoj praksi.
Kada je reč o konstrukciji piramida, gotovo istovetnu priču, ali kao legendu, zabeležio je Dezmond Lesli u Egiptu, gde se zatekao kao pilot RAF-a u toku Drugog svetskog rata. Njemu su ispričali da su grupe sveštenika pevale ispred kamenih blokova, podižući ih levitacijom na visinu. Gore su stajali radnici koji su s lakoćom prihvatali blokove teške po nekoliko tona i laganim pokretima ih stavljali na predviđeno mesto. Zbog toga nisu bili potrebni nasipi, platforme, užad i druga sredstva za gradnju
Pročitajte još:
