Iako je na vlasti bezmalo tri decenije, crnogorski predsednik Milo Đukanović je pre nekoliko dana odlučio da obeleži dvogodišnjicu preuzimanja predsedničke funkcije. Njegov razgovor sa medijima zvučao je, kaže analitičar Đorđe Vukadinović, kao da je održan za vreme Hladnog rata.
U razgovoru sa medijima povodom dvogodišnjice preuzimanja predsedničke dužnosti, crnogorski predsednik Milo Đukanović, osim što je otvoreno i grubo napao Mitropoliju crnogorsko-primorsku, izložio je i politički program kojim je pokušao da trasira put Crne Gore u budućnosti.
Ključna Đukanovićeva poruka je da Crnu Goru vidi kao deo evroatlantske zajednice, a NATO i EU, ne odvajajući ih u vrednosnom smislu, kao garante stabilnosti na Balkanu.
Milo na prvoj liniji hladnoratovske politike
Ako izuzmemo poruku Srpskoj pravoslavnoj crkvi, osnovna Đukanovićeva poruka je ta što on Crnu Goru sada nedvosmisleno stavlja na evroatlantski kolosek, što jeste determinanta poslednje faze njegove karijere, kaže Vukadinović.
„On je, uz bivšeg gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija i uz neke lidere baltičkih republika najeksponiraniji predstavnik obnovljene hladnoratovske retorike i politike u službi SAD. To je sada više nego jasno“, objašnjava on.
Naš sagovornik Đukanovićevu besedu o EU ocenjuje kao „više ritualnu“.
„Sve ono što je ranije govorio, u šta je verovao i u šta se zaklinjao, otišlo je u drugi plan. Čak i nacionalni i državni interesi Crne Gore samo su instrument jednog nedvosmislenog i bezrezervnog stavljanja u službu te obnovljene hladnoratovske retorike i hladnoratovskih interesa, čak ne možemo da kažemo SAD, nego jedne struje unutar SAD“, kaže Vukadinović.
Nakon onoga što je izrekao, čak i za takvog majstora umetnosti preletanja i promene politike, prema Vukadinovićevom mišljenju, nema nazad.
„Za jednu malu zemlju, kakva god ona bila, a kamoli tako nestabilna kao što je Crna Gora, opasno je kada se svesno, u meri u kojoj može da bira, njeni lideri stanu na prvu borbenu liniju, kao što je Đukanović uradio sa Crnom Gorom. Njegove izjave prema Srbiji, ali ne samo prema Srbiji, već i prema Rusiji, i to ne prvi put su, blago rečeno, nediplomatske, zapravo neprijateljske, agresivne“, kaže Vukadinović.
Zašto Milu protivnik mora da bude Rusija
Crnogorski predsednik, ne samo da se stavio na jednu stranu u obnovljenom geopolitičkom sukobu, već je postao zastupnik samo jedne linije unutar strane koju je odabrao – duboke države, koja radi na produbljivanju sukoba SAD sa Moskvom, dodaje on.
Za lidera i zemlju koje krenu takvim putem, prema rečima našeg sagovornika, nema velike sreće. Ako se izuzmu ironija i neistinitost Đukanovićevih optužbi, u svemu postoji smisao – kada se već našao tamo gde se našao, on mora da se predstavi kao žrtva, ne bi li pridobio simpatije onih koji vode američku politiku, a nisu na istoj liniji sa Đukanovićevim mentorima.
Zbog toga mora da se predstavlja većom žrtvom nego što jeste; zbog toga mu Srbija nije dovoljno veliki protivnik, već to mora da bude najmanje Rusija, smatra Vukadinović.
„On se nada da će, produbljujući hladnoratovsku retoriku i isturajući sebe kao žrtvu navodnog ruskog prodora na Balkan, uspeti da centri moći u Vašingtonu ignorišu i pređu preko činjenica koje oni bolje znaju nego mi i pružiti mu, makar i nevoljnu podršku, kao prilježnom borcu protiv velikosrpske i velikoruske ekspanzije“, zaključuje on.
