Povod za razgovor sa Stefanom Arsenijevićem bila je vest da se njegov prvi igrani film „(A)Torzija“ (2003.) od 1. maja može pogledati besplatno na Jutjub kanalu Filmskog centra Srbije, uz ostvarenja brojnih drugih autora. Ovaj trinaestominutni film, snimljen prema scenariju legendarnog Abdulaha Sidrana, bio je nagrađen „Zlatnim medvedom“ na Berlinskom festivalu, Nagradom Evropske filmske akademije, a bio je nominovan i za Oskara.
Glavne uloge u njemu tumače Davor Janjić, Admir Glamočak i Emina Muftić. Junaci ove priče, smeštene u Sarajevo u vreme opsade, jesu članovi gradskog hora koji kreću na evropsku turneju. Izlaz iz grada je tajni tunel ispred kojeg satima čekaju da dođu na red. Dok oko njih padaju bombe, jedna krava i njeno tele, koje tek treba u teškim mukama da dođe na svet, nakratko ih izmeštaju iz ratnog pakla.
Poludeli bismo u izolaciji bez umetnosti i kulture
„(A)Torzija“ je film o umetnicima u ratu. Danas imamo umetnike u doba korone. Kako se ova filmska priča može razumeti i čitati u ovom vremenu?
- Čini mi se da je iz ove perspektive ključna stvar u tom filmu – solidarnost. To nam danas nedostaje. Svedoci smo toga da je rebalansom budžeta za pomoć umetnicima i kulturi bilo predviđeno nula dinara. Žao mi je što se iz nekog razloga misli da umetnost nastaje sama od sebe. U takvim okolnostima umetnicima preostaje jedino da se zaposle i da rade nešto drugo, a da im umetnost bude hobi.
Neverovatno mi je da se sve to događa u trenutku kada smo svi zatvoreni u svojim kućama i kada baš svi gledamo filmove, serije, slušamo muziku, čitamo knjige. Da nema umetnosti i kulture, ne znam šta bismo radili, verovatno bismo poludeli. Nije važno samo preživeti, nego ostati čitav u glavi.
Žao mi je što stalno kuburimo s kulturom, koja je sinonim za identitet naroda. Mi se stalno dokazujemo na tom planu, a čini mi se da ozbiljne nacije ozbiljno ulažu u kulturu. Da ne pominjemo onu već izlizanu Čerčilovu izjavu: A šta ćemo braniti u ratu ako ne kulturu? Ja imam sreću da sam stalno zaposlen na fakultetu, ali toliko ljudi znam koji zavise od toga da li se snimaju filmovi, da li se postavljaju izložbe, da li se izdaju knjige. Sve je to sada stalo. Umetnicima je potrebna pomoć, kao i drugim ljudima.
Mogu li ovakve krize da donesu i nešto dobro, recimo, neke dublje životne uvide, nove umetničke vizije? Umetnici bi trebalo da budu oni koji možda i najbolje razumeju i tumače životne lekcije.
- Pribojavam se velikog broja filmova o pandemiji. U prvim trenucima sam, naravno, i ja krenuo da smišljam filmske zaplete, a posebno me je inspirisao podatak da je u Vuhanu nakon ukidanja vanrednog stanja naglo porastao broj razvoda, jer su svi morali mnogo više vremena da provode sa svojim supružnicima. Ubrzo sam shvatio da će verovatno svi da se bave tom temom.
Ipak, ovo usporavanje je veoma prijalo svima. Stvarno smo živeli nenormalan život. Svi su osećali da su na ivici pucanja, da se život suviše ubrzao, da ga nismo živeli, nego da smo trčali kroz njega. Izolacija nam je omogućila da ponovo uspostavimo kontakt sa sobom i s onim što nam je važno.
Sada se svi zaklinju da će, kad se stvari normalizuju, živeti na drugi način. Pošto je moja generacija preživela nekoliko ovakvih situacija, iz iskustva znam da to ne ide baš tako. Uvek mislimo da smo nešto naučili i da ćemo živeti bolje i kvalitetnije, da ćemo ceniti sve ono što imamo. Koliko bismo sada, evo, cenili da možemo normalno nekoga da zagrlimo! Nadam se, ipak, da ćemo iz ovoga naučiti kako da se izborimo za život u sopstvenom ritmu. Imam osećaj da se u svemu ovome priroda pobunila protiv puta kojim je civilizacija išla.
Strahinja Banović čeka jesen
Pandemija i karantin su Vas prekinuli u radu na filmskom projektu. Koliko će ove okolnosti uticati na Vaše dalje profesionalne planove?
- Snimio sam dugometražni film „Strahinja Banović“, inspirisan poznatom narodnom pesmom. Ta priča o ljubavnom trouglu je transponovana u savremeni kontekst, i to u migrantski mikrokosmos. Bilo mi je zanimljivo da vidim šta bi bilo kada bi glavni junaci bili ljudi iz Afrike koji su došli u našu zemlju i žele da budu naši građani, da dele našu kulturu. U trenutku kada je proglašena pandemija završavali smo postprodukciju, razmišljali smo o nekim međunarodnim festivalima, ali sada je sve otkazano do jeseni. Stala je produkcija, niko ne snima, jedino što nam je preostalo jeste da razmišljamo o nekim budućim filmovima i da počnemo da pišemo neka buduća dela. Ne samo o koroni, nadam se!
Umetnost na internetu - budućnost koja je već pustila pipke
Spomenuli ste festivale. Nedavno je najavljen zajednički digitalni festival „We are one“, u kojem učestvuje dvadesetak najznačajnijih svetskih festivala. Kako gledate na to, da li je budućnost filma na internetu?
- To deluje kao logična budućnost, a korona je samo ubrzala stvari. S Netfliksom i drugim striming platformama ta budućnost je već odavno pustila pipke. Ja, međutim, duboko verujem u to da je film pre svega kolektivno iskustvo. Ljudi su društvena bića, zbog čega verujem da bioskopi nikada neće izumreti. Kao reditelju mi je, naravno, veoma važno da imam kontakt s publikom, da vidim kako ljudi reaguju na film. Kada sede pred svojim laptopovima ne mogu da vidim i osetim u kom trenutku se smeju ili koja ih je scena dirnula. Zato su festivali uvek bili vrlo važni za umetnike. Još jedna stvar koja mi smeta u vezi s internetom jeste to što gledalac u svakom trenutku može da zaustavi film, da ga gleda neki drugi dan. Zanimljiv je podatak da je film „Irac“ Martina Skorsezea, koji je prikazan samo na Netfliksu i nije išao u bioskope, prvog dana do kraja pogledalo samo 18 odsto gledalaca. To je zaista mali procenat koji nam govori da je većina publike film gledala kao seriju. To će verovatno uticati na način snimanja filmova.
Da li je kratka filmska forma nešto što bi moglo da donese ubrzanje filmskoj umetnosti i koliki je to izazov za reditelje, s obzirom na to da nije nimalo jednostavno ispričati priču s malo reči ili slika, biti sažet i jezgrovit? To je poseban talenat.
- Već više od decenije analitičari prognoziraju da će kratki filmovi biti budućnost i, bukvalno pre nekoliko meseci, prvi put je napravljen i korak ka tome. Jedan od vodećih producenata u Holivudu otvorio je novu platformu koja se zove „Quibi“. Sve što se na njoj prikazuje, uključujući i serije, ima kratku formu, upravo s idejom da se gleda u prevozu, na telefonu i u sličnim situacijama. Istorija kratkog filma govori o tome da možete da napravite nešto zaista sadržajno i dobro u ograničenom, kratkom vremenu. To je posebna umetnost i veština – ispričati priču u kojoj znate sve o junacima i uneti u nju sve što je potrebno da se vidi kako se nešto dogodilo i kako ih je to promenilo.
