Posle pisanja Sputnjika, ministar prosvete Mladen Šarčević doneo je odluku o povlačenju udžbenika u kome se hvali tretman hrvatskog jezika u NDH. Njegovo povlačenje je najavljeno posle burnih reakcija javnosti na deo udžbenika koji se odnosi na istoriju hrvatskog jezika u vreme NDH, a koji je korišćen u programu nastave na daljinu RTV.
Procedure provere udžbenika jasne
Kontrolu udžbenika pre njihovog odobrenja u Srbiji vrši Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja koji formira posebnu komisiju koja prema precizno definisanim uslovima kontroliše sadržaj udžbenika, i ukoliko naiđe na odstupanja materijale vraća izdavaču na ispravljanje. Proveru udžbenika nacionalnih manjina vrši pokrajinski Sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine ili nacionalne zajednice.
„Kao što znate, i u prošlosti su se događale greške. Kad su u pitanju nacionalne manjine, tu su vrlo često škakljiva pitanja i u nastavnim programima. Tih primera zna da bude i u Sandžaku, na jugu Srbije sa Albancima. Ukoliko nešto jedna nacionalna manjina forsira onda se traži od njih tolerancija, i prosto ispravljanje tih stvari. Kako se desilo ovo sad, eto, dešava se“, kaže za Sputnjik direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja Zlatko Grušanović.
On objašnjava da je, u ovom trenutku, procedura povlačenja spornog udžbenika takva, da pokrajinski Sekretarijat za obrazovanje uputi Pedagoškom zavodu zahtev za povlačenje. Već je bilo slučajeva sa nekoliko udžbenika za koje je ministar tražio preispitivanje i povlačenje zbog određenih grešaka koje su se pojavile.
Reforma utiče na kvalitet
Grušanović ističe da je trenutno aktuelna reforma s obzirom na primenu novog Zakona o udžbenicima iz 2018. godine, i da je zbog povećanog obima posla moguće da se desi da se kvantitet odrazi na kvalitet.
„Sistem je takav da od novog programa izdavačke kuće imaju 150 dana da naprave udžbenik. Kada naprave udžbenik Zavodi sastavljaju komisije za proveru. U ovom trenutku su radile komisije za proveru za treći i sedmi razred, angažovano je preko hiljadu spoljnih saradnika, nastavnika, ljudi sa različitih fakulteta, dakle svih ljudi koji u ovoj zemlji mogu i imaju kompetencije da pregledaju te udžbenike. Komisija dakle pregleda udžbenike i ukoliko postoji bilo šta što nije po standardima kvaliteta, oni ih vraćaju na doradu. Zatim ih izdavači ponovo vrate na kontrolu, pa komisija ukoliko proceni da su sve dorade ispunjene šalje mišljenje da ministar može da odobri taj udžbenik. Postoji i ekspertiza Nacionalnog prosvetnog saveta ukoliko ministar nije zadovoljan odobrenjem ili neodobrenjem, dakle imamo sistem koji funkcioniše. Ali, kao i svuda, ljudi greše i treba da budu što ekspertniji i kompetentniji za te preglede, za šta se institucije i spremaju“, uverava nas Grušanović.
Sramna lekcija usred Srbije
Sporno predavanje hrvatskog jezika za 8. razred, koje je emitovano za učenike na javnom servisu Vojvodine, a u kome se na pozitivan način govori o jezičkoj politici NDH, za istoričara Dejana Ristića je šokantno i neutemeljeno u činjenicama.
To je grubi falsifikat onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata, dodaje Ristić.
„Ukoliko bismo govorili o istoriji jezika i obazirali se na jezičke vratolomije i uništavanja jezika do koga je došlo u različitim evropskim zemljama tokom rata, plašim se da bismo otišli daleko od činjenica u nešto što je klasična revizija istorije. A ona je na našim prostorima u prethodnim godinama i decenijama izuzetno prisutna“, kaže Ristić.
Izostanak svesti o suštini Drugog svetskog rata
Govoriti o istoriji jednog evropskog jezika i akcentovati dešavanja iz perioda Drugog svetskog rata, prema njegovim rečima, nepojmljivo je i ima veze samo sa izostankom elementarne svesti o suštini tog rata na prostoru bivše Jugoslavije, posebno o suštini genocida nad Srbima i Romima i Holokausta nad Jevrejima u NDH.
„Pozivati se na potrebu čistote hrvatskog jezika u NDH zbog toga što su vlasti Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije vršile i jezičku hegemonizaciju nesrpskog stanovništva takođe je nešto što je apsurdno i naučno neutemeljeno. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, zvanični jezici bili su svi oni kojima su govorila tri prepoznata naroda, odnosno srpski, hrvatski i slovenački. Zvanično, taj jezik se čak nazivao srpsko-hrvatsko-slovenački, što je, naravno, lingvistički apsurd“, objašnjava Ristić.
