Ako posmatramo sliku onoga šta je prethodilo Drugom svetskom ratu i onoga šta je kasnije proizašlo je kao da govorimo o zidanju Skadara na Bojani — „što dunđeri obdan sazidaju, to vile preko noći razgrade”, kaže Miloradović. Ta slika, smatra naš sagovornik, nije bitna sama po sebi, već je bitna čemu će da posluži u datom momentu.
„Poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata trajao je do pada Berlinskog zida. Tada su pala i ograničenja kao što je obećanje da se NATO neće širiti na istok. Zapad nije želeo da zaustavi samo ekonomsku, vojnu ili političku ekspanziju, već i ekspanziju sećanja“, objašnjava Miloradović.
Nestao zajednički neprijatelj, nestalo i savezništvo
Nekoliko jubileja pokazalo je svima da dojučerašnji saveznici iz Drugog svetskog rata umanjuju ulogu Sovjetskog Saveza u borbi protiv nacizma. Na pitanje zašto je to tako, istoričar Miloradović ima prost odgovor. On kaže da sile Antante koje su pobedile nacističku Nemačku nisu saveznice već 75 godina.
„Onog trenutka kada je nestao zajednički neprijatelj nestalo je i savezništvo. Već pred kraj rata vidimo da su se prioriteti menjali shodno interesima. Zapad nije bio mnogo zabrinut zato što je znao da je Sovjetski Savez do krajnosti bio iscrpljen i da neće biti pokušaja da se na silu bilo šta uzme u Evropi”, rekao je naš sagovornik.
On međutim, dodaje da su veoma zanimljive i činjenice koje su dovele do Drugog svetskog rata. Nemačka je, prema njegovim rečima, izašla iz Prvog svetskog rata kao poražena sila i tražila revanš za koji im je bio neophodan novi politički poredak koji su ponudili nacisti, a stare elite su to prihvatilište menjajući savez starog plemstva industrijske moći sa novom ideologijom.
„Već 1935. godine u januaru počinje revizija dogovora kada su Rimskim sporazumom Francuzi dozvoli Italijanima da šire svoju imperiju u Africi. Samo da nedelje kasnije Hitler je video da može da proglasi plebiscit u rurskoj oblasti i da poništi odluke mirovne konferencije u Parizu. Kako je izostala reakcija Francuske, nastali su novi koraci, 1936. formiran je antikominternovski pakt Japana, Nemačke i Italije, a već u martu 1938. anektirana je Austrija takođe bez ikakve reakcije. To je ohrabrilo dalje korake i 1938. u septembru Hitler je pripojio sudetsku oblasti Čehoslovačke i formirao samostalnu državu Slovačku”, objašnjava Miloradović.
Sa Jugoslavijom se dogodilo nešto vrlo slično, s tom što Hrvatska nije bila fizički izdvojena ali je imala svoje oružane formacije. Tako se okrnjio stub francuskog poretka u Evropi posle Prvog svetskog rata, a zapadni saveznici su to tolerisali, jer Nemačka kretala sa zapada ka istoku.
„Oni su se nadali da da će Hitler da zarati sa Sovjetima i zbog toga nisu bili zainteresovani da ga sprečavaju“, rekao je naš sagovornik.
Podela Poljske se i danas eksploatiše u političke svrhe
Nikako manje bitna činjenica o kojoj se ne zna mnogo jeste položaj Sovjetskog Saveza u međuratnom periodu. On je, kaže Miloradović, bio jedna vrsta međunarodnog izopštenika, to je bio novi tip države koji je sazdao Lenjin, a razvijao Staljin i ona je bila izazov celom svetu.
„Međuratni period se još naziva i mali ili prvi Hladni rat zato što je Britanija tada vodila politiku izolacije Sovjetskog Saveza. Sanitarni kordon od Blatika do Sredozemlja je bio upravo protiv Sovjetskog Saveza, a cilj mi je bio da spreči revizionizam koji je trajao svega 15 godina. Sovjeti nisu mogli da se nadaju pomoći sa zapada, već su se oslanjali samo na svoje snage. Da bi ih pripremili za rat trebalo je vreme, a prebacivanje industriju na vojnu proizvodnju bi bilo odmah iskorišćeno kao povod za rat. Staljin je mogao samo da se bori za vreme i prostor i zato je pristao na podelu Poljske. Proširio je Sovjetsku zonu za 200 kilometara kako bi povećao stratešku dubinu u slučaju napada”, objasnio je Miloradović.
On je dodao da je to sve jako loše moralno delovalo na komuniste koji su bili glavni oslonac Sovjetskog Saveza na zapadu pa i u Jugoslaviji, bilo im je politički neobjašnjivo. Sa druge strane, da nije pristao, Nemci bi došli skroz do istočnih granica i bili bi za tih 200 kilometara bliže Moskvi. Ta podela se, prema rečima našeg sagovornika i dan danas eksploatiše i politički i ideološki.
Diktatorski režimi uoči Drugog svetskog rata
U Evropi je pre Drugog svetskog rata bilo više diktatorskih, nego demokratskoh režima, kaže naš sagovornik i objašnjava da su se oni samo radikalizovali kako je rat odmicao.
„Drugi Svetski rat jeste bila najveća katastrofa čovečanstva ali su se svi za to pripremali. Poredak je bio nestabilan i zato su se i javili diktatorski režimi. Mislim da danas nema mesta za strah ali treba razmišljati kuda sve ovo vodi. Mi možemo da naučimo šta se dešavalo, jer ako se jednom desi sigurno može ponovo u nekom obliku. Ipak, svet je danas multipolaran i mnogo je onih koji povlače poteze“, kaže naš sagovornik.
Ono što danas najviše može da nas brine je izvesna doza revanšizma. Poljska koja je više puta bila deljena između velikih sila, danas želi da se afirmiše i po broju stanovnika i po kulturnom nasleđu i ekonomskoj snazi. Miloradović objašnjava da Poljska nikako nije zadovoljna ulogom koju je imala u 20. veku. Uveren je da Poljska neće moći da ugrozi Rusiju ni na koji način, ali može da posluži kao novi problem koji će se napraviti i Evropi i Rusiji sa jedne i nekim drugim, ekonomskim pretendentima sa druge strane.
Kome ide u prilog reafirmacija kvinsliških režima
Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da je u celoj istočnoj Evropi primetna reafirmacija nekadašnjih kvislinških režima, naglašava naš sagovornik.
„To možete da vidite u baltičkim zemljama, u Estoniji, rehabilitaciju doživljavaju banderovci pronacističke milicije koja je postojala u Ukrajini i koji nisu bili ni malo nežniji od ustaša na Balkanu. To sve odgovara NATO, jer su svi oni koji su bili u nacističkom paktu u istočnoj Evropi, bili upravo protiv sovjeta, odnosno Rusije, a danas postoji medijsko poistovećivanje nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i Rusije. Vladimira Putina predstavljaju kao Staljina bez brkova”.
Sve to rade, kaže naš sagovornik, kako bi rehabilitovali onaj status koji je Sovjetski Savez imao u vreme Hladnog rata. Zapadu bi, dodaje Miloradović, takva vrsta rata dobrodošla i zbog toga pokušavaju da naelektrišu istočnoevropske vlade kako bi ih okrenule protiv Rusije.
Pročitajte još:
