Zašto je najpoznatiji svetski magazin za muškarce — „Plejboj“ postao jedan od prvih ekonomskih žrtvi pandemije virusa korona, kakva je bila njegova „kulturna misija“ tokom skoro sedamdesetogodišnje istorije, zašto je propalo „Plejbojevo“ srpsko izdanje, a zašto su „Start“ i „Erotika“ bili uspešni pandani „Plejboja“ na eks-jugoslovenskom tržištu?
Korona-kriza ubrzala „stavljanje tačke“ na „Plejboj“
Gašenje štampanog izdanje „Plejboja“ odražava proces i trend u kome je sam magazin bio sve manje profitabilan, a istovremeno i proces u kome je „’Plejboj‘ korporacija“ izrasla u multimedijalnu grupaciju koja se preselila na druge platforme i na njima ostvarila značajno veći promet i prihod, kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ reditelj Stanko Crnobrnja.
Prema njegovim rečima, „Plejboj“ magazin je odavno bio u krizi jer su, između ostalog, digitalnom revolucijom pornografski sadržaji postali svima dostupni, zbog čega je pre nekoliko godina menadžment doneo odluku da u magazinu prestane da objavljuje duplerice sa atraktivnim obnaženim devojkama.
Osim toga, i čitalačka publika magazina vremenom se preselila na druge platforme, dodaje on.
„’Plejboj‘ magazin danas jedino ostaje kao jedan ikonički fenomen pedesetih godina, kad su mediji i društvo izgledali potpuno drugačije nego danas“, smatra Crnobrnja.
Globalna revolucija genijalca Hefnera
„Plejboj“ je uspeo da pokrene revoluciju koja se odrazila na američki način života mnogo više nego druge revolucije koje su se odigrale otprilike u isto vreme, a magazin se proširio i na svet sa svojim konceptom vrlo jasnog i određenog stila života, dodaje naš sagovornik.
„Vizija ’Plejboja‘ faktički je tesno vezana za njegovog tvorca Hjua Hefnera i ona je nazamisliva bez njega. Hefner je klasičan primer genijalnog čoveka koji je svoj san uspeo da pretvori u stvarnost i da milione muškaraca na planeti prevede na svoj način razmišljanja. I ne samo razmišljanja, nego i snova, a svoje snove pretvorio je u stvarnost“, ocenjuje Crnobrnja.
Hefner je 1953. godine shvatio da na tadašnjem tržištu fali kombinacija koju je on imao u glavi, a koja se otelotvorila u konceptu „Plejboja“, dodaje Crnobrnja i citira Hefnerov uvodnik iz prvog broja.
„Ako ste muškarac star između 18 i 80 godina, moj časopis je za vas. Mi uživamo u tome da spremimo nekoliko koktela i ukusnih grickalica, da na gramofonu pustimo opuštenu muziku i da pozovemo našu novu poznanicu na laganu konverzaciju o Pikasu, Ničeu, džez muzici i naravno, o seksu.“
Kulturni obrazac — preko lepih žena do Fidela i Lenona
To je, prema Crnobrnji, formula i kulturni obrazac koji je Hefner uspeo da definiše i stvori, da bi onda „diskusiju o Pikasu i Ničeu pretvorio u niz razgovora u čuvenom „’Plejboj‘ intervjuu“, kroz koji je prodefilovala „najneverovatnija plejada važnih ljudi 20. veka“.
Od 1962. otkad je počeo da izlazi „Plejboj“ intervju, među sagovornicima su se, između ostalih, našli i Vladimir Nabokov, Malkolm Eks, mladi Stiv Džobs, Bet Dejvis, Džon Lenon, Timoti Liri, Džimi Karter, Fidel Kastro više puta, Bob Dilan, Federiko Felini, Nehru, Sartr...
Godine 1965. na naslovnoj stranici „Plejboja“ prvi put se našla jedna mlada crna žena — Dženet Džekson, a 1972. izlazi nemačko izdanje „Plejboja“, što je početak širenja magazina u drugim državama, podseća Crnobrnja.
Najveća vrednost — beli zeka na crnoj podlozi
„’Plejboj‘ je bio korporativni projekt koji je u sebi sadržao jedan kulturni obrazac stila života koji je bio do tančina osmišljen i na neki način realizovan u privatnom životu Hjua Hefnera kao neposredni primer da je i to moguće. A u preseljenju na nove virtuelne platforme i medije, najvrednije što ’Plejboj‘ danas ima je njegov čuveni logo belog zečića na crnoj pozadini. A taj logo, odnosno brend, najviše prihoda danas ostvaruje u Kini“, kaže Crnobrnja.
U 20. veku postojalo je nekoliko brendova za koje je znala čitava planeta, a „Plejboj“ je bio jedan od njih, kaže Crnobrnja i dodaje da je bio pravi primer uspešnog poslovnog koncepta koji je uspeo da se nametne svetskoj kulturi.
Novinar Zoran Panović kaže da je iz dva razloga tužan zbog gašenja štampanog izdanja „Plejboja“, koji je posle 66 godina potojanja postao „artefakt epohe“. Prvi je što je za novinare „Plejboj“ jedan od pojmova novinarstva, a drugi je što je imao tu čast da piše za srpsko izdanje „Plejboja“.
Nepravilno shvatanje „Plejboja“ — novine za onanisanje
Međutim, kao i mnoge druge stvari kod nas, i „Plejboj“ je s jedne strane nepravilno shvatan, smatra Panović.
„Navešću kao primer iz istorije novinarstva ovih prostora zagrebački ’Start‘, koji je bio neka vrsta jugoslovenskog ’Plejboja‘. I to je primer kako je ’Plejboj‘ bio shvaćen na pravi način. Hju Hefner je rekao nekoliko puta da ’Plejboj‘ nisu novine za onanisanje. Imao je svoju magičnu formulu — vrhunski tekstovi i vrhunske ’duplerice‘ i to je to. S druge strane, bio je pogrešno shvaćen kao novine za onanisanje koje se drže na stolovima kuća koje nemaju knjige u ormarima“, ističe Panović.
Panović je bio tužan što se srpsko izdanje „Plejboja“ nije održalo, ali to je bila i jedna vrsta indikatora da srpsko tržište novina teško podnosi licence, što je i odrednica godina posle 5. oktobra do danas, kad smo manje ili više uspešno probali da „kompenzujemo i nadoknadimo naše izgubljene devedesete“.
Krah srpskog „Plejboja“ — snobizam „proširenog kruga dvojke“
Crnobrnja smatra da srpski „Plejboj“ nije opstao jer je u to vreme Srbija bila „jedna prilično havarisana država“, a uredništvo koje je preuzelo srpsko izdanje bilo je „prilično snobovsko“ i uopšte nije bilo u dosluhu sa tim kako taj magazin treba da komunicira i koja mu je ciljna grupa.
„Tako da je ostao ograničen na jedan malo prošireni krug ’dvojke‘. Upravo u tom trenutku je krenula i digitalna revolucija, a oni se pojavljuju sa štampom“, kaže Crnobrnja.
Tako da je taj poslovni model došao u pogrešno vreme, nije bio dobro shvaćen i bio je osuđen na propast od prvog momenta, što je, takođe, jedna lekcija — nije zlato sve što sija, dodaje on.
Zašto je „Start“ bio veći „Plejboj“ od „Plejboja“
Za razliku od srpskog izdanja, pandani „Plejboja“ u bivšoj Jugoslaviji, poput „Starta“ i „Erotike“, bili su 80-ih godina više nego uspešni. Tada je paleta erotskih novina bila prilično široka, imala je svoju publiku, a tadašnje jugoslovensko novinarstvo bilo je puno izuzetnih novinara i što je važnije, kvalitetnih urednika, ocenjuje Crnobrnja.
„Urednici koji su pravili ’Start‘, znali su koja je njihova publika i da će ta publika da odreaguje na paket koji su oni novinarski smislili i to se pokazalo u tiražima. Odnos cene, sadržaja i odnosa prema publici je ono što je ta novinarska generacija vrlo dobro znala. Drugo, pokazuje se da je Jugoslavija zaista bila uključena u međunarodnu komunikaciju i da je mogla da preuzima neke koncepte i da ih prilagodi svojim potrebama potpuno prirodno.“
Crnobrnja dodaje da je „Start“, kao i „Plejboj“, imao odlične intervjue, istraživačke novinare, komentatore, međurepubličke kontakte i zato je morao da bude uspešan.
Levo i desno krilo — kvalitetna meka pornografija
Istovremeno, na „levom i desnom krilu“ tad su su bili soft-porno magazini, ali su se i u njima pod pseudonimima pojavljivali ljudi poput Matije Bećković koji je pisao za „Zum“, jer je tad bio zabranjen, podseća Crnobrnja.
„I opet imate kvalitet koji je našao put da se izrazi u tadašnjim medijima, makar i u pseudonimskoj formi. To je bilo vreme kad je kvalitet umeo da se stavi na prvo mesto i da se poštuje. A sada je vreme kad je kvalitet relativna kategorija, upravo zato što je uslovljen samo i isključivo profitom, sponzorskim parama i eventualno, političkim uticajem. To je bilo drastično drugačije vreme, gde je i politički kontekst shvatao da štampa treba da ima svoj prostor i kad se on odredi — da se ne dira. I ne menja. I pušta se da raste“, ističe Crnobrnja
„Erotika“ — intelektualni kapric iz vojničkih spavaonica
Posle „Starta“ došle je zagrebačka „Erotika“ — „časopis za kulturu i umetnost ljubavi“, o čijem značaju govori činjenica da je nedavno u Hrvatskoj prikladno obeležena 35. godišnjica izlaska prvog broja. Osim fantastičnog tiraža od 400.000 i mađarskog izdanja sa tiražom od 40.000 primeraka, za „Erotiku“ su pisali vrhunski eks-ju novinari i intelektualci od Mome Kapora i Igora Mandića do Denisa Kuljiša i Aleksandra Tijanića.
Međutim, „Erotika“ je, prema Panoviću, predstavljala do ekstrema izvedeno stanovište o „novinama za onanisanje“, jer mnogi koji su je kupovali, nisu imali pojma šta se tu piše i ko tu piše.
„’Erotika‘ će više biti, u tom popularnom, populističkom smislu, doživljavana kao novine koje su se nalazile ispod jastuka u spavaonicama JNA, šoferskim kabinama ili klinačkim sobama, nego kao novine koje su, pre svega, doživljavane kao jedan intelektualni kapric“, smatra Panović.
