To je, prema pisanju hrvatskog Jutarnjeg lista, vidljivo iz nacrta „Zagrebačke Deklaracije“ koja će biti usvojena i u kojoj se nigde u tekstu ne spominje „proširenje“, „članstvo“ niti „integracija u EU“. Postoji samo neodređena rečenica o „evropskoj perspektivi“ i snažnijem povezivanju.
EU ne pominje proširenje na Zapadni Balkan
Milan Igrutinović iz Instituta za evropske studije smatra da terminologija upotrebljena u „Zagrebačkoj Deklaraciji“ govori o neodređenoj budućnosti koja čeka zemlje kandidate i izostanku formalnih obaveza za EU po pitanju proširenja.
„Pre dva meseca EU je dala „zeleno svetlo“ za početak pregovora Severne Makedonije i Albanije, ali bez određivanja datuma. Mislim da je njihov interni stav da je to, u ovom trenutku, dovoljno u pogledu formalnih koraka pridruživanja bilo koga sa Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju. Zato mislim da ovaj samit u tom smislu možda nije nužno bitan, jer je još sa tvrdim „ne“ Francuske prošle godine svima ovde dosta jasno stavljeno do znanja da je politika proširenja na neki način na čekanju“, ocenjuje Igrutinović.
On dodaje da treba imati na umu činjenicu da su među zemljama-članicama EU podeljeni stavovi po pitanju proširenja. Iako većinu članica to interesuje i nemaju problem sa tim, mnoge vlade to smatraju nepopularnom „domaćom temom“ jer su njihovi građani sve skeptičniji prema ideji davanja novca „siromašnim balkanskim narodima“.
Sa druge strane, kaže Igrutinović, neke države smatraju da EU mora više da radi na integraciji Zapadnog Balkana, ako želi da bude ozbiljan geopolitički igrač.
„Mi jesmo, na neki način, žrtva njihovih internih dilema, preplitanja i mešanja karata. Imali smo formalni „bregzit“ u januaru, a sada je došla jedna potpuno nova tema koja je gurnula u stranu sve ostale teme, uključujući i reformu EU za koju smo mi negde bili vezani. Ova kriza javnog zdravstva, kao i ekonomska kriza koja je na pomolu i za koju se smatra da će biti najgora od 1929. godine, pogurala je u kraj gomilu drugih politika, pa i politiku proširenja“, kaže Igrutinović.
Pandemija je promenila sve
I Suzana Grubješić iz Centra za spoljnu politiku kaže da, iako je zagrebački samit trebalo da bude istorijski jer se ove godine navršava 20 godina od samita u Zagrebu kada je tadašnja SRJ uključena u proces Stabilizacije i pridruživanja, pandemija je promenila sve, pa i format, domet i očekivanja od ovog događaja.
„Tačno je da u nacrtu zajedničke Deklaracije, na žalost, nema ni reči ni o proširenju, ni o integraciji, ali sa druge strane je obezbeđena velika finansijska pomoć za zemlje Zapadnog Balkana, uz već opredeljene 3,3 milijarde evra o kojima će na samitu biti reči. Na jesen se najavljuje i taj veliki ekonomski investcioni plan za Zapadni Balkan i to su sve pozitivne vesti“, kaže Grubješićeva i podseća da govora o proširenju EU nije bilo ni na samitu u Sofiji 2018. godine.
Ona veruje da je dobar signal to što su datum za otpočinjanje pregovora sa EU prethodno dobile Severna Makedonija i Albanija, a za Srbiju i Crnu Goru tu je, kako kaže, revidirana metodologija po kojoj ćemo ubuduće pregovarati, i koja nudi mogućnosti za brži napredak jer su poglavlja podeljena u klastere.
„To su sve dobre vesti i dobri signali, ali ono ključno, a to je da se EU obaveže i da stavi u deklaraciju, neki dokument, da će Zapadni Balkan biti integrisan i sa nekom vremenskom odrednicom, to ćemo još sačekati. Očigledno je da ni ona strategija proširenja iz 2018. u kojoj je stajala 2025. godina kao moguća, potencijalna godina prijema za Srbiju i Crnu Goru, sve više gubi na značaju, jer ipak su zemlje članice te koje će odlučivati o prijemu novih zemalja, a ne sama Evropska komisija“, ocenjuje Suzana Grubješić.
Ipak, naša sagovornica ne misli da zemlje Zapadnog Balkana treba da budu razočarane ishodom zagrebačkog samita jer je situacija specifična, pandemija je u celom svetu, a samit se ipak održava i ipak je EU, kako kaže, pronašla način da pomogne Zapadnom Balkanu da se izbori sa pandemijom i posledicama koje će ona ostaviti na društva i privrede čitavog regiona.
Milan Igrutinović veruje da se od samita u Zagrebu više nije ni moglo očekivati jer je reč o formatu Zapadni Balkan 6 u kome učestvuje i samoproglašeno Kosovo, koje strogo-formalno nema perspektivu članstva.
„Pitanje je kako bi u tom smislu oni uopšte ukombinovali tematiku formalnog proširenja i formalnih početaka pregovora sa Albanijom ili Makedonijom sa tim da Kosovo nema jasnu perspektivu zbog svog statusa i toga da ga pet članica EU ne priznaje. Tu je takođe i Bosna i Hercegovina koja nije formalni kandidat. Dakle, tu postoji preplitanje između formalnog procesa pridruživanja i onoga što jeste velika skupina zapadnobalkanskih zemalja, kako oni kažu – partnera, u kojoj se više priča o digitalnoj agendi, konektiviti agendi i ekonomskoj saradnji, pogotovo sada u kontekstu pandemije kovida“, primećuje Igrutinović.
