Drugi svetski rat pokazao je značaj bombarderske avijacije. Nemački bombarderi Ju-87 i sovjetski Il-2 masovno su podržavali kopnene snage bombardovanjem, napadali ciljeve u pozadini i ključne čvorove odbrane.
Glavna mana bombardera bila je njihova ograničena sposobnost manevrisanja, što ih je činilo lakom metom lovaca. Da bi smanjili gubitke, sovjetski piloti su usvojili taktičku tehniku „vrteške“.
Grupa bombardera se raspoređivala iznad cilja u krug ─ tako da je svaki avion pokrivao rep drugog aviona koji je leteo ispred. Il-2 naizmenično su napuštali sastav, pikirali metu, gađali je granatama i topovima, a zatim se vraćali u „vrtešku“.
U tom režimu, bombarderi su mogli dugo i kontinuirano da napadaju, ostajući nedodirljivi za lovce. Sada tu taktiku uspešno koriste vojni piloti. Sposobnost okretanja „vrteške“ u Siriji redovno pokazuju ruske posade helikoptera Mi-24, Mi-28 i Ka-52.
Grupni lov
Ulične borbe Drugog svetskog rata dokazale su da ponekad jedan precizan pogodak može da učini više nego koncentrisana vatra čitave jedinice. Upravo tada nastala je moderna snajperska veština.
Precizni strelci igrali su posebnu ulogu u bici za Staljingrad, gde su se položaji protivnika često nalazili u susednim ulicama. Snajperi su lovili neprijateljske oficire, streljali stražare i likvidirali mitraljesce.
Legendarni sovjetski snajperista Vasilij Zajcev likvidirao je više od 240 nacista.
Uralski as je u vojnu taktiku uveo princip „grupnog lova“, pri kome tri snajperska para pokrivaju određenu teritoriju sa različitih strana. Par su činili snajperista i posmatrač. Takve grupe bile su veoma efikasne.
„Uzeo sam šest svojih učenika, koje sam poslao da ‘dočekaju’ popunjavanje protivničkih trupa. Rasporedili smo se, čekamo. Vidimo, ide nemačka četa. Počeli smo da pucamo. Ubio sam 11 Nemaca. Zajedno smo likvidirali 40 nacista“, pisao je Zajcev u članku „Svaki metak u Nemca“ 1943. godine.
Ruski snajperisti se slične taktike pridržavaju i danas, a „grupni lov“ primenjivali su i strelci federalnih snaga u Čečeniji.
Tenkovske zasede
U Drugom svetskom ratu dogodile su se najveće i najkrvavije tenkovske bitke. To je bio prvi put da su teška oklopna vozila imala tako široku primenu. Tenkovi su se iz pomoćnog oružja pretvorili u glavnu udarnu silu kopnenih snaga.
Crvena armija je u prvoj fazi široko primenjivala taktiku tenkovskih zaseda. Prema mišljenju komandanta 1. gardijske tenkovske brigade Mihaila Katukova, to je bio najbolji način vođenja odbrambene bitke. Vozila su kamuflirana na pravcima očekivanog kretanja neprijatelja. Tenkovi su postavljani tako da mogu da napadaju mete sa različitih strana i da ne ometaju jedni druge u pucnjavi.
Nakon Drugog svetskog rata, ta taktika se primenjivala u arapsko-izraelskim sukobima na Bliskom istoku i tokom Iransko-iračkog rata.
Tepih-bombardovanje
Velika Britanija i SAD imale su moćne bombardere i nisu oklevale da bombarduju nemačke gradove. Generali vazduhoplovnih snaga su čak razradili posebne taktike koje povećavaju efikasnost udara.
Prvi nalet aviona bacao je razorne avionske bombe koje uništavaju zidove i krovove, kao i drvene konstrukcije. Drugi nalet koristio u napadu zapaljivu municiju. Na ulicama je izbijao vatreni tornado, čija je temperatura u epicentru dostizala 1.500 stepeni celzijusa. U trećem naletu ponovo su bacane razorne bombe, što je otežavalo rad vatrogasaca i spasilaca.
Upravo tako su saveznici bombardovali Drezden, Hamburg, Minhen i Lajpcig. Amerikanci i Britanci bacali su na stambene četvrti stotine hiljada tona „smrtonosnog gvožđa“. Američko ratno vazduhoplovstvo pridržavalo se slične taktike i u drugim oružanim sukobima.
Vojni objekti i naselja u Vijetnamu uništeni su tepih-bombama, a u Jugoslaviji strateška bombardovanja uništila su srpsku infrastrukturu. Rezultat je svuda bio isti ─ hiljade poginulih civila.
Vučji čopor
Tokom rata nijedan kapetan američkog ili britanskog broda na Atlantiku nije mogao da se oseća bezbedno. Razlog za to su nemačke podmornice. Nemačka ratna mornarica je razvila taktiku takozvanih „vučjih čopora“, uz pomoć kojih su efikasno napadani konvoji saveznika.
Suština se sastojala u istovremenom napadu neprijateljskih brodova sa nekoliko podmorica. Podmornice Rajha napadale su neprijatelja sa različitih strana, pokušavajući da pogode što više ciljeva. Saveznici u početku nisu mogli da im se suprotstave.
Grupa do deset podmornica ulazila je u područje kretanja konvoja i postrojavala se u neprekidan lanac, tako da barem jedna od njih može da primeti neprijateljske brodove na horizontu. Ta podmornica je prenosila koordinate cilja u centar komande i neprimetno je pratila konvoj na velikoj udaljenosti.
Za to vreme, centar je usmeravao ostatak grupe na neprijateljske brodove. Ubrzo je konvoj bivao opkoljen i napadnut. Po pravilu su „vučji čopori“ išli u bitku po mraku i ploveći po površini vode.
Amerikanci su ovu taktiku usvojili od proleća 1944. godine i uspešno je primenjivali u ratu sa Japanom.
Svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pogledajte još:
► Avijacija pobede: 10 sovjetskih aviona koji su srušili Hitlera
► O ovome se ne govori: Sa čime se Crvena armija suočila prilikom napada na Berlin
► Trikovi koje je legendarni sovjetski snajperista koristio u borbi protiv nacista
