„Ovde su nekada živeli Huni, koji su kasnije naselili polovinu Evrope i uništili Rimsko carstvo. Interesantno je da svaki lokalni vodič kada je reč o istoriji, govori o nomadskom narodu. Nedaleko od prestonice ove republike, negde na 15 kilometara, nalaze se ostaci Huna iz trećeg veka pre nove ere. Grad Ulan Ude osnovan je 1666. godine prvo kao zimska naseobina Kozaka, a potom kao tvrđava i posle toga grad Verhneudinsk“, rekao je lokalni vodič.
U glavnom gradu Ulan Ude spomenik Lenjinu, istina malo neobičan. Umesto obične figure sa rukom napred, tu se nalazi 14 metara visoka glava vođe proleterijata.
Pre oko 130 godina kroz Verhneudinsk je, kao mladi carević, prošao Nikolaj Drugi na povratku iz Japana. U njegovu čast je na glavnom trgu podignuta trijumfalna kapija.
Građani sa ponosom pričaju o toj poseti budućeg imperatora, ali naročito vole da pričaju o drugoj znamenitosti grada - o poseti Čehova koji je ovde svraćao na putu za Sahalin. U svojim beleškama on je grad „Verhnedinsk“, nazvao „lepim malim gradom“.
U blizini trijumfalne kapije, nalazi se akademsko dramsko pozorište Burjatskij.
Njegova „Lepotica Angara“ je nešto što se mora videti. Uzgred, ovo je jedini nacionalni ruski balet koji je dobio „Glinku“, državnu nagradu Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. To se desilo pre 40 godina. Sada se prikazuje obnovljena verzija spektakla, ali se izmene tiču jedino kostima.
„U klasičnom baletu postoje kanoni, a u nacionalnom i druge forme, linije i slike, rekla je Lija Baldanova, izvođač glavne ženske partije. Najvažnije, u „Lepotici Angara“ je muzika. Jer je ona istovremeno i mirna i burna“.
Centralnu ulicu - nazvanu po Lenjinu, nazivaju Arbatom. Najinteresantnija u ovom gradu je kuća trgovca Kameljmana sa atlasima. Ovo staro zdanje se još uvek koristi u komercijalne svrhe. Nekada su se tu nalazile stomatološke ordinacije, prodavnice za prodaju čaja i poslastičarnice i kafedžinice. Danas - vinoteke, zlatare i velika preduzeća.
Malo dalje niz ulicu moguće je posetiti muzej Ulan-Ude.
Zgrada je spomenik arhitekture dvadesetog veka. U njemu se nalazi ekspozicija posvećena istoriji grada. Obavezno je da se popnete uz metalne spiralne stepenice. Govori se da su po njima hodali i prestolonaslednik, i Čehov.
Na tavanu je sve posvećeno deci i dozvoljeno im je da se igraju sa eksponatima.
Pred ulazom, tradicionalno dežura budistički lama.
Sveto-Odigitrijevska katedrala je prva kamena zgrada u Verkhnedunisku. Gadnja je trajala oko 40 godina o završila se krajem devetnaestog veka. Ovo je jedan od retkih spomenika arhitekture sačuvanih u stilu sibirskog baroka koji predstavljaju kombinaciju moskovskog baroka sa budističkom i orijentalnim uređenjem.
Istorijski deo grada je drven. Tu ima malo prodavnica i nema svetlećih reklama.
Treba sačekati trenutak kada u blizini nema automobila, jer je tada moguće putovanje kroz vreme, pre 100-150 godina. Lagani miris dima doprinosi mašti, a u hladnoj sezoni mnogi ljudi se greju na peć. Upravo ovde pripremaju domaće ukusne „buzi“, testo punjeno mlevenim mesom. Buzi liče na bosanske mantije. Uz Buzi se pije crni čaj sa mlekom. Ručak za dvoje košta oko 250 rubalja.
Još jedan simbol Burjatije, nije gastronomski, već muzički. Zove se morinhur. Vrat ovog gudačkog instrumenta je u obliku konjske glave, a po zvuku podseća na konjske ržanje. Na ovom instrumentu sviraju i grupe u Mongoliji.
Burjatska kultura često koristi etničke motive i slike žena, koje se smatraju čuvarima ognjišta i tradicije. Tu tradiciju prate i umetnici kao što su Zorikto Doržijev, koji je svoje radove izložio na Vecijanskom bijenalu 2012. godine i naravno proizvođači suvenira..
