Neko izbacuje staru garderobu i sređuje fioke, neko na Jutjubu pasionirano gleda istorijska predavanja, pojedini poklanjaju knjige ili potpuno prihvataju drevnu mudrost "živeti dan za dan".
Olivera Veličić, menadžer na aerodromu, Okland, Novi Zeland: Država finansijski pomaže
Zahvaljujući premijerki koja nas konstantno obaveštava o stanju u zemlji i njenoj smirenosti mi ne osećamo paniku. Na početku pandemije ljudi su pojurili da kupuju i prave zalihe, ali sada toga više nema. Naše komšije i prijatelji su svi u izolaciji i svi se pridržavamo onoga što nam je rečeno. Nemamo klasičan policijski čas, ali policija opominje prolaznike ako ih zatekne na ulici, pogotovu u kasnim satima.
U izolaciji smo od 25. marta, a sedam dana pre toga decu smo povukli iz škole. Uzela sam neplaćeno odsustvo od marta do maja, sin je u izolaciji već 4 sedmice, baš kao i svi drugi koji ne rade u osnovnim uslugama.
Hrane ima u izobilju, jedino nema brašna i kvasca. Hleb može da se kupi, ali najviše po dva komada. Oko 20 - 50 ljudi može da uđe u samoposlugu, u zavisnosti od njene veličine.
Država je platila svim vlasnicima biznisa za njih i njihove radnike po 585 dolara sedmično i to za 12 sedmica unapred i još po dve sedmice odmora. Pomoć imaju svi – i ljudi koji rade i oni koji ne rade. Za one najugroženije prikupljaju se paketi hrane. Znači, finansijski smo podpomognuti od države. Ako neko nema da plati pojedine usluge to se može odlažiti za 6 meseci.
Savetujem svima da budu uvek zauzeti nečim – očistite i sredite fioke, izbacite staru garderobu i nepotrebne stvari, što manje koristite telefon i što manje gledajte TV.
Dr Dragan Kovač, lekar i pisac, Trebinje, Republika Srpska: Božji dar – prvi oboleli tek 10. aprila
Stanovnici Hercegovine su imali veliku prednost (neki su to smatrali i Božjim darom!) da se prvi slučaj infekcije virusom korona pojavio tek 10. aprila. Za to vreme, u ostalim delovima BiH uveliko se izveštavalo o broju zaraženih, pa i umrlih. Takva situacija je omogućila zdravstvenom sistemu u Trebinju da se dobro pripremi za ono što je ipak neminovno usledilo. Mnogi Trebinjci koji su u prethodnoj godini našli uhlebljenje u susednom Dubrovniku, morali su da se vrate nazad i sada čekaju dalji razvoj dešavanja. Ovakva situacija, sa eventualnim gubitkom posla, brine naše sugrađane i unosi dodatno sivilo u grad koji je opusteo zbog ograničenja kretanja.
Kada je počelo registrovanje prvih obolelih, ovde je proradio refleks sličan onome sa početka minulog rata – gomilanje zaliha. Međutim, ljudi su se polako opustili, tako da se stanje vratilo u normalu.
I veliki autoriteti među medicinskim stručnjacima, suočeni sa do sada nepoznatim virusom, bili su prisiljeni da svoja početna preoptimistička predviđanja vrlo brzo koriguju, a neki su, nažalost, postali i medijske žrtve svojih prvobitnih izjava. Kasnije se, otišlo u drugu krajnost, da bi sada, po mom mišljenju, izveštavanje i stručno komentarisanje u medijima postalo manje-više realno.
Kako imam 65 godina, vreme provodim isključivo uz televizijske emisije i knjige koje su ostale nepročitane. A moj novi roman ”Ispovijest doktora Runda”, izašao baš početkom pandemije, poklanjam sugrađanima, koji su u ovakvim situacijama željni istorijsko-porodičnih saga vezanih za naš grad. Preporučujem svima da neke aktivnosti i obaveze koje su ostavljali za kasnije, urade sada – da svoje vreme provode, a ne da ga gube!
Marina Bulatović, novinar i pisac, Markam, Kanada: Prodavnice alkoholnih pića proglašene za "esencijalni biznis"
Moj suprug radi od kuće, a nekoliko njegovih kolega je poslato na "privremeno odsustvo" zbog smanjenog obima posla. Kupili smo dodatni radni sto, monitor i sve ostalo što mu je bilo potrebno – a te račune možemo da priložimo kao olakšice pri plaćanju poreza. Kompanija u kojoj radi moj suprug spada u kategoriju "esencijalni biznis". Kompanije koje nisu u kategoriji osnovni biznis – odavno ne rade. Iznenadila sam se da su radnje za prodaju alkoholnih pića, ali i prodavnice piva i kanabisa proglašene za osnovni biznis – a predstavnik zdravstvene organizacije Eilen de Vila je rekla da sa žaljenjem priznaju da su mnogi Kanađani zavisnici od alkohola i da zato te radnje moraju ostati otvorene. Ovih dana ta informacija me daleko više muči od pandemije koja će uskoro proći.
Iako su na početku postojala ograničenja pri kupovini pojedinih prehrambenih proizvoda (npr. jaja) toga više nema.
Ovde mnoge stvari funkcionišu po principu zabrane i kazne, a građani imaju razvijenu svest da se ovde kazne i sprovode. U našoj zgradi piše: zabranjeno pušenje, a propisana kazna za one koji to krše je 5.000 dolara; u parku ako bacite đubre – kazna je 2.000 dolara, ako iz kola izbacite pikavac – 500 dolara; u vreme pandemije kada su pojedini parkovi zatvoreni, ukoliko kršite propise sleduje vam kazna i od 100.000 dolara ako igrate basket ili tenis.
Svaki dan šetamo po lokalnoj šumi-parku i priznajem da redovnije šetamo sada, nego pre KOVID 19. Što je potpuni apsurd! Na Ju tjubu sa zadovoljstvom gledamo brojna istorijska predavanja u organizaciji Kulturnog centra Novog Sada. Sedenje kod kuće mi ne smeta, jer sam pre dolaska u Kanadu, desetak godina živela u Saudijskoj Arabiji i još tada je izolacija postala moje prirodno stanje.
Nataša Davidov, vlasnica juvelirnice "Davidov” u Londonu, Velika Britanija: Odupreti se mračnim mislima
Organizacija u lokalnim zajednicama je za svaku pohvalu, kao i spremnost građana da pomognu, o čemu govori i podatak da se preko 750.000 osoba prijavilo da volonterski pomogne Nacionalnom zdravstvenom sistemu. Obraćanja zvaničnika u medijima su lišena suvišnih emocija i ozbiljna.
Uvreženo je mišljenje da Britanci nisu velikodušni u iskazivanju emocija, tako da ne osećate atmosferu straha ni panike. Zapravo, ljudi su čak i previše ležerni. Većina ne nosi ni zaštitne rukavice, ni maske. Inače, veliki su poklonici boravka u prirodi, teško ih je disciplinovati da ne idu u parkove i šetaju, da se zaista pridržavaju odredbi Vlade.
Sada je potrebno da izolacijom zaštitimo sebe i svoju okolinu. Podleganje emocijama, strahu i iracionalnim odlukama može biti fatalno i treba da nađemo snagu u svom unutrašnjem biću da se tome odupremo. Živeti dan po dan, uz odupiranje mračnim mislima i brigama je najviše što možemo da uradimo. Mnogi su psihološki pravci nju ejdž filozofije, a ponajviše religije objašnjavali da treba tako živeti. Sada, kada takva mudrost nije samo zanimljiva rečenica u knjizi ili atraktivan post na socijalnim mrežama, već naša realnost, moraćemo da taj zadatak savladamo i prisvojimo kao deo svog puta.
