Reč je o epidemiji kolere na jugu SSSR. Kako je sovjetska vlada brzo i efikasno suzbila širenje opasne bolesti i koje su lekcije iz ovog događaja naučene?
U ovom trenutku svet živi u eri takozvane VII kolerne pandemije koja je počela još 1961. godine, dostigla svoj vrhunac 1970-ih, ali je i dalje aktivna u nekoliko prirodnih izolata, uglavnom u zemljama Afrike i Jugoistočne Azije. Međutim, u SSSR kolera je uništena 1970. godine. Štaviše, stopa smrtnosti tokom izbijanja epidemije 1970. godine bila je manje od 1%, što je neverovatno malo za tako opasnu zaraznu bolest.
Još u antičkom dobu kolera je bila poznata pod različitim imenima. Međutim, „antička“ kolera je i dalje ostala lokalna bolest koja je obično počinjala u delti reke Gang, a zatim je zahvatala uglavnom stanovništvo Indijskog potkontinenta.
Karantin je primenjivan i 1817. u Astrahanu
Sve se promenilo nakon 1817. godine, kada je u svetu krenuo talas neprekidnih pandemija kolere, koje su u XIX vek odnele više ljudskih života nego epidemija bilo koje druge bolesti u prethodnim vekovima. Nova, opasna kolera stigla je u Rusiju 1817. godine i došla do Astrahana, gde su uspeli da je zaustave oštrim karantinskim merama.
U XIX veku znanje čoveka o koleri je bilo fragmentirano i uglavnom empirijsko, zasnovano na metodama pokušaja i grešaka. Lekari čak nisu znali da je glavni način da se čovek zarazi prljave ruke i fekalije bolesnih ljudi, pa su zato mere karantina često bile nesistematične i besmislene. Po Rusiji je 1830-ih godina bilo mnogo nereda izazvanog kolerom, koji su na neki način bili opasniji od same bolesti.
Manje-više efikasan sistem mera za suzbijanje kolere razrađen je tek krajem XIX veka. U SSSR je VII kolerna pandemija stigla 1970. godine. Pokazalo se da je sedma pandemija kao „bengalska“ kolera iz 1817. godine koja sadrži novu opasnu mutaciju.
Kolera je gotovo istovremeno izbila duž obale svih južnih mora SSSR — izbijanje epidemije se dogodilo u Astrahanu (1270 ljudi), Odesi (126 ljudi), Kerču (150 ljudi) i Batumi (17 ljudi). Prvo žarište je bilo u Batumi u julu 1970. godine. Međutim, tamo su uspeli brzo da iskontrolišu epidemiju, prateći sve kontakte obolelih i uvodeći stroge karantinske mere. Ipak, jedan od zaraženih u Batumi, preminuo je već drugog dana. A u preostala tri žarišta, situacija je vrlo brzo postala izuzetno opasna.
Krim i Odesa u strogom karantinu
Sredinom avgusta 1970. godine, glavna žarišta kolere su bili Astrahan, Odesa i Kerč. Situacija u poslednja dva grada je bila najteža jer se epidemija kolere poklopila sa špicom turističke sezone. Postalo je jasno da letovališta Kerč i Odesu koji su središte epidemije, treba zatvoriti, a preostale delove Crnog i Azovskog mora maksimalno blokirati.
Za borbu protiv epidemije, u avgustu 1970., godine formirana je Svesavezna komisija za vanredne epidemije pri Ministarstvu zdravlja SSSR.
Pored ovlašćenih predstavnika vlasti, deo komisije su bili i vodeći naučnici-lekari. Oni su predložili primenu čitavog niza ograničavajućih i karantinskih mera za borbu protiv kolere, u kombinaciji sa identifikovanjem i lečenjem već obolelih.
Situaciju je zakomplikovala činjenica da je u tom trenutku godišnje oko 5 miliona građana SSSR odmaralo u južnim letovalištima, od čega je oko 1,2 miliona ljudi pristizalo po turističkim aranžmanima, a ostali su odmarali po svom programu. Da je sva ta ljudska masa pokupila opasnu koleru u žarištima zaraze i raznela je širom zemlje, epidemija bi se „dočepala slobode“.
Zato je za sve nerezidentne stanovnike zone epidemije uveden režim posmatranja, koji podseća na trenutni pristup samoizolaciji.
I onda su ljudi pokušavali da izbegnu izolaciju
Uzimajući u obzir period inkubacije kolere, posmatranje je trajalo pet dana u toku kojih su ljude držali u „čistim“ školama, tehničkim školama, pansionima i pionirskim kampovima, pod strogim nadzorom medicinskog osoblja. Za posmatranje su korišćeni čak i putnički automobili koji su postavljeni u slepim ulicama. U Odesi su u ove svrhe bili uključeni brodovi Crnomorskog parobrodarstva.
Naravno da se prinudno posmatranje, pre dobijanja dozvole za odlazak, nije dopadalo nikome. Tokom prinudnog posmatranja registrovano je više od 200 slučajeva pokušaja bekstva, ali su ih sve zaustavili pripadnici snaga bezbednosti. Za beg iz zone karantina ljudi su pokušavali da koriste ribarske čamce i druge manje čamce.
Nezadovoljstvo stanovnika iz drugih gradova koji su bili u karantinu počelo je da opada tek posle 23. avgusta 1970. godine, kada su po naređenju Saveta Ministara SSSR službena putovanja i odmori, uz očuvanje plate, bili produženi svima koji su bili u zoni karantina. Tako je praksa „prinudnih praznika“, koja je uvedena krajem marta 2020. godine, bila prilično uspešno testirana u SSSR pre pedeset godina.
U avgustu i septembru posmatranje je prošlo oko 180 hiljada ljudi i tako se strogi režim karantina isplatio. Posle prvih slučajeva izbijanja epidemije kolere, koji su početkom avgusta pronađeni po čitavoj zemlji, više nije bilo izlaska infekcije iz zona karantina.
Ipak, ceo avgust i početak septembra 1970. godine, u Odesi, Kerču i Astrahanu bilo je vreme potpune neizvesnosti. Da bi se osigurale karantinske mere na teritoriji poluostrva Krim, uključeno je više od 9,4 hiljade vojnih lica, 26 helikoptera i 22 patrolna brodića. Posebno jak prsten vojnika i tehnike je čuvao centar zaraze — grad Kerč.
Borba sa „divljacima“, trgovcima i smećem
Treba naglasiti da je zvanični karantin uveden samo u žarištima epidemije - Kerču, Odesi i Astrahanu. Preostala letovališta Krima, primorski delovi Azovskog i Crnog mora, pokušavali su da se maksimalno oslobode posetilaca.
Sa organizovanim turistima sve je bilo lako. Početkom avgusta, posebnom odlukom Svesavezne komisije za vanredne epidemije, ukinuti su svi ulasci kruzera u krimske luke, uključujući i one sa stranim državljanima. Izdavanje pansiona, turističkih baza i kampova na Krimu je bilo zabranjeno, a već izdate, ali neiskorištene uputnice su otkazane, a ljudi su iz odmarališta hitno poslati kući.
Teže je bilo sa „divljim“ turistima, kojih je bilo najmanje dva puta više od organizovanih turista. Za takav broj ljudi bilo je teško organizovati karantin ili posmatranje. Stoga je lokalnim vlastima bilo naređeno da „sprovedu agitatorski rad bez naglašavanja bolesti“, da ne bi došlo do „nepotrebne panike“.
Međutim, „na terenu“ se dogodila malo drugačija situacija. Konkretno, na čuvenoj Zlatnoj plaži, saopštenje o epidemiji i zatvaranju poluostrva na 45 dana za ulazak i izlazak pročitali su spominjući „akutno gastrointestinalnu bolest“. „Divljaci“ nisu obraćali posebnu pažnju na to, ali kada je izgovorena reč „kolera“ u nezvaničnom delu govora, odmah su reagovali i počeli da sklapaju svoje šatore.
Stroga kontrola prehrambenih proizvoda
Među „divljacima“ je bilo i onih koji su odlučili da ostanu. Mnogi su se pozivali na činjenicu da su već potrošili mnogo na put i iznajmljene stanove i nameravaju da ostanu u odmaralištu, bez obzira na opasnost. Kako bi nekako organizovali ovaj stihijski element, vlasti su mudro reagovale: bile su zatvorene sve centralne plaže i obale u blizini odvodnih kanalizacionih voda, koje su bile glavni izvor opasnosti. A udaljene i napuštene divlje plaže su ostale otvorene, što je omogućilo neorganizovanim ljudima koji su ostali da plivaju uz minimalan rizik za njihov život.
Još jedan front protiv kolere je bila kontrola prehrambenih proizvoda. Najviše su pratili „divlje“ trgovce koji su na svakom ćošku nudili ljudima u odmaralištima kuvani kukuruz i sušenu ribu uz pivo.
Pored toga, na opasnost od zaraze ljude u odmaralištima upozoravali su putem objava u novinama, ili kroz materijale za kampanju. Pozvali su stanovnike da temeljno peru ruke sapunom, da piju samo prokuvanu vodu, da obavezno peru sve sirove proizvode i da koriste sirovo i kuvano povrće na različitim kuhinjskim daskama.
U avgustu i septembru 1970. godine stanovnici Odese, Astrahana i Krima su više puta organizovali čišćenje teritorije, uz maksimalnu tišinu o epidemiji koja se događala. Poseban radni podvig napravili su domari koji su tokom dva meseca čistili teritorije koje su im bile poverene hlornim krečom, bukvalno zalivajući njime asfalt i ivičnjake. Sakupljanje smeća bilo je posebno pažljivo organizovano: prema izjavama očevidaca, nakon epidemije 1970. godine Krim je leti prestao da izgleda kao deponija.
Sovjetske lekcije
Svaka epidemija zahteva svoj, jedinstveni pristup - jer različiti virusi i bakterije imaju vrlo različite načine širenja ili prirodu bolesti koju izazivaju. Međutim, imaju zajedničko svojstvo - izvor zaraze je bolesna osoba koja direktno, ili posredno može zaraziti druge ljude. Kao rezultat, ograničavanje kontakata među ljudima uvek daje rezultate. Bolest jednostavno prestaje da prima toliko potrebno „ljudsko gorivo“ za požar epidemije.
Nakon toga, borba protiv bolesti može se voditi isključivo medicinskim merama, što je mnogo lakše učiniti sa malim brojem slučajeva. To dokazuje SSSR.
