Do uspostavljanja režima sankcija 2014. godine, Rusija je uvozila preko četvrtine prehrambenih proizvoda. Ugrubo, na godišnjem nivou to je iznosilo iz EU - 14 milijardi dolara, SAD 1,5, Norveške – 1, Kanade 500 miliona. Mlečnih proizvoda i mesnih prerađevina iz uvoza bila je polovina. Danas je to ispod desetine, uglavnom „južnog“ voća i nekih vrsta povrća.
Ruski primer poučan i za period posle korone
U međuvremenu, Rusija je postala najveći svetski proizvođač pšenice, pretekavši SAD i Kanadu. Od izvoza žitarica je u 2019. godini inkasirano 20 milijardi dolara, više nego od eksporta oružja. Nije samo heljda sa oznakom Made in Russia. Krejmer primećuje da pored toga što ovo garantuje kako u „vremenu zatvaranja granica i prekidanja komunikacija“ niko neće ostati gladan, istovremeno i omogućava osmišljavanje monetarne i fiskalne politike usmerene ka privrednom oporavku.
Države koje uvoze hranu moraju voditi računa da cene osnovnih namirnica budu pristupačne za građane, to je prioritetno. Inače preti kolaps celokupnog državnog sistema. Ako „život u uslovima pandemije“ potraje, biće i zemalja koje će trošiti devizne rezerve zbog raznih intervencija povezanih sa tržištem hrane. Rusija se obrela u relativno povoljnoj poziciji zato što su takve bile okolnosti.
Inače, sve do te prelomne 2014. godine i u Moskvi su preovladavali „neoliberali“, promovišući princip otvorenosti granica i rušenja svih barijera za uvoz kao jedini ispravan (uz neprestano „poštapanje“ sa Rikardovom teorijom komparativnih prednosti i ponavljanje parole kako je to u krajnjoj liniji jeftinije, a usput i roba je kvalitetnija, tja - kako se uopšte mogu porediti italijanska mocarela i kavkaski suluguni).
Šta bi Putin danas radio sa deficitom mesa, mleka, pa čak i nekih vrsta ribe (to je onih milijardu dolara nekadašnjeg uvoza iz Norveške, pošto je većina „otpadala“ na kupovinu lososa), sa suficitom heljdine kaše koja bi ostala jedina dostupna roba na rafovima? Čak i ako bi mogao bez problema i zastoja da svu tu robu kupi i transportuje do Rusije, pitanje je kako bi nadomestio minus od najmanje 17 milijardi dolara (u krizama cena hrane raste) u sopstvenom sistemu, u uslovima kada su cene nafte i gasa na „istorijskom minimumu“?
Da je „ostalo po starom“, Rusija bi danas trampila jedan tranker nafte za jedan kontejnerski brod pšenice!
Iz ovog primera je važno izvući pouke! I spremiti se za ono što će uslediti nakon „vanrednog stanja“.
Istoričar Dejan Ristić sasvim je u pravu: „Kada govorimo o epidemijama i pandemijama kroz istoriju ljudske vrste, mi govorimo o krucijalnim događajima, koji su vrlo često menjali čovečanstvo u demografskom, sociološkom, kulturološkom, religijskom, privrednom, političkom i državno – pravnom smislu.“
Ništa neće biti isto
Posle svega, ništa više neće biti isto. Zbog toga ni državne strategije i doktrine ne mogu biti iste. Zbog toga ni odnos prema onome što je čitavih četvrt veka široko promovisano kao jedini mogući koncept u definisanju spoljne, bezbednosne i ekonomske politike ne može biti isti.
Nebojša Katić odlično primećuje kako je pandemija dobro došla finansijskim centrima moći, banksterima i sličnima. Kriza iz 2008. godine, naime, nije rešena, već je stalnim upumpavanjem stotina milijardi u raznim valutama samo zataškavana. Trenutak „eksplozije“ tog prenaduvanog balona merio se najverovatnije – u mesecima. Sada će za sve biti „okrivljen“ Kovid – 19.
A „kada pandemija prođe i prebroje se mrtvi, tada će nove, ovoga puta ekonomske žrtve doći na red.
Finansijskim intervencijama spasiće se velike banke i korporacije, ali će svi drugi doživeti veliki šok. Kriza će ponovo unesrećiti male i slabe ekonomije. Kapital, koji se već povlači iz država u razvoju, povlačiće se još brže. Potom će bogate države i MMF ponuditi pomoć u vidu kredita, nabacujući već zaduženim zemljama novu dužničku omču. Za naštampanu dolarsku ili evro ʼhartijuʼ slabe države će još intenzivnije razmenjivati svoja realna dobra – robu, imovinu i resurse.“
Štampanje novca
Hiljade milijardi već se najavljuju, štampaju ih i Federalne rezerve i Evropska centralna banka. Otprilike, gledaćemo reprizu „istočnoevropskih dešavanja“ od pre dve decenije, samo će sve biti intenzivnije i brutalnije. Onomad je „porodično srebro“ prodavano zbog makroekonomske stabilizacije i izgradnje auto – puta, sada će, što je preostalo, biti prodavano zbog makroekonomske stabilizacije i jednog kontejnerskog broda pšenice.
Tapšanja po ramenu, politički korektne fraze i pretnje „izopštavanjem iz civilizovanog sveta“ ostaju. Tu se ništa neće menjati. Naravno, ovakvim pristupom može se samo još neko vreme kupiti, period zataškavanja produžiti. Do konačne „eksplozije“ čije će posledice bile veće i dalekosežnije od onih uzrokovanih pandemijom.
Šta je alternativa? Dugoročna orijentacija mora počivati na resuverenizaciji, prepispitivanju postojećih i definisanju novih strateških i doktrinarnih dokumenata i jačanju domaćih kapaciteta – privrednih, naučnih, institucionalnih, vojno - odbrambenih. Ostati otvoren za saradnju sa okruženjem, to se podrazumeva, ali istovremeno i treba znati šta su prioriteti. Subvencije domaćim proizvođačima u „strateškim granama“, planiranje razvoja kroz projekte sa tačno određenim ciljevima i rokovima koje će osmišljavati naši univerziteti, institucije koje će sve to kontrolisati i sprovoditi, bezbednosni aparat koji će državu braniti i građane štititi.
Ilustrativni primer iz Rusije pokazuje šta se u kratkom roku može postići. Naravno, uz puno gunđanja nekih uticajnih krugova, ali i realno - bez nekih većih odricanja i žrtava. Kada se stremi jasnom cilju – putevi do njega se sami otvore. Istina, neće biti tapšanja po ramenu, setiće se neki da smo „necivilizovani“, ali to je najmanja cena koja se mora platiti.
