RIA Novosti u okviru projekta „Ne zastareva“ objavljuje dokaze o ratnim zločinima finskih fašista nad civilnim sovjetskim građanima, koje je obelodanila Federalna služba bezbednosti Karelije i predala Nacionalnom arhivu Karelije.
Nacizam na finski način
Svaka četvrta osoba u Kareliji za vreme Drugog svetskog rata prošla je kroz finske koncentracione logore, gde su zatvorenike smatrali „robovima bez ikakvih prava“. Upravo tako je o Rusima, Karelima, Tatarima i drugim lokalnim stanovnicima govorio finski maršal Karl Manerhajm. Hiljade ljudi je umrlo od teškog rada i gladi, a na okupiranim teritorijama je vladao pravi nacistički režim.
„Za razliku od Finaca, Karela i Vepsa, svakom Rusu je naređeno da na levom rukavu nosi crvenu traku. Njima i ljudima druge nacionalnosti, Tatarima, Gruzijcima i drugim, su davali upola manje hrane“, ovo je još jedan citat iz obelodanjenih arhiva.
U okupiranoj Karelo-Finskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, Finci su izgradili 14 koncentracionih logora (šest u Petrozavodsku). Do aprila 1942. godine u njima je boravilo oko 24 hiljade ljudi — oko 30 posto stanovništva. To su uglavnom bili Sloveni, više od 90 posto su bili Rusi, Belorusi i Ukrajinci. Prema procenama istoričara, oko 50 hiljada ljudi je prošlo kroz ove logore.
Umesto da pomognu, lekari su tukli obolele
„U logoru je uvedena disciplina motke, to jest, za najmanje kršenje režima logora zarobljenike tuku prutevima i gumenim palicama“, svedoči Jegor Jegorov koji je pobegao iz zatvora u maju 1942. godine.
„Britkina, kojeg su zadržali u logoru, poslali su zajedno sa ostalima na seču šume u selo Kutižma. On se tamo razboleo i otišao kod lekara da potraži pomoć, ali umesto da pomogne, lekar ga je pretukao. Pacijent je vraćen u koncentracioni logor, gde je preminuo nakon nedelju dana. Isti lekar je do gubitka svesti pretukao Ivana Ivanova“, svedoči drugi zarobljenik, učitelj Pavel Jakimec. On je imenovao mučitelje: komandant koncentracionog logora № 2 Petrozavodska Valentin Miks, strelac straže Pauli.
Otprilike trećina zatvorenika je umrla od gladi. Prema izveštajima karelijske ekspertske zajednice, Finci su ubijali ljude bez oružja, veštački stvarajući glad i ne pružajući medicinsku pomoć. „Srodnim narodima“ su smatrali Karele, Ingermanlandijce, Vepse, Estonce i Mordvine. Ostali, uglavnom Rusi, su „nenacionalno stanovništvo“.
„Beli Finci su okupili žene sa malom decom i starije ljude i smeštali ih u kuće koje su posebno izdvojene na periferiji grada i okružene bodljikavom žicom. To su kuće smrti. Glad i tifusna groznica su bili rasprostranjeni u svim logorima“, priseća se stanovnica Petrozavodska.
Za pomoć sovjetskoj vlasti sledila je smrtna kazna
Za svaku sitnicu su ljude slali u logore, a pre svega zbog sumnje da saosećaju sa sovjetskom vlašću. Dakle, dokumenti opisuju priču porodice Babuškin iz sela Ustreka, koja je poslata u kuću unutar bodljikave žice samo zbog glasina da je pomagala partizanima, mada, prema rečima ljudi iz sela, toga nije bilo.
Tokom ispitivanja, Baranceva Pelagija je saopštila da je u logor dospela u novembru 1942. godine zbog toga što je njen muž komandovao partizanskim odredom, „dolazio je kod nas kući i mi smo ga skrivali“.
Oni koji su se borili protiv okupatora su ubijeni, po direktnoj direktivi Manerhajma iz njegovog „Obraćanja karelijskom stanovništvu“.
„Najmanja pomoć civila sovjetskim trupama smatrala se špijunažom, a njihovo pojavljivanje sa oružjem u rukama pljačkaškim napadom. Svi krivci, u oba slučaja, kažnjavaju se smrću“, ovo je odlomak iz arhivskog dokumenta uz priloženi prevod „Obraćanja karelijskom stanovništvu“ Manerhajma. Direktiva je bila strogo sprovođena. Za to se pobrinuo Vajno Kotilajnen koji, prema podacima istoričara, nije krivično odgovarao za zločine.
U obelodanjenim dokumentima ima mnogo primera. Sa posebnom okrutnošću, finski nacisti su se borili sa komunistima i komsomolcima. Tako su u Zaonješkom okrugu brutalno mučili sekretara komsomolske organizacije i poslanika Kuzarandskog seoskog veća Tatjanu Muhinu koja je imala samo 20 godina. Meštani pričaju: „Muhinu su tokom ispitivanja više puta tukli, nakon čega su je bacali u hladne prostorije škole, koja je služila kao istražni pritvor. Tokom jednog od sledećih ispitivanja, Muhina se istrgla uz ruku Belih Finaca i htela je da pobegne, ali finski vojnici su je smrtno ranili na ulici i ponovo bacili u ćeliju. Začulo se nekoliko pucanja i Tanja Muhina je bila ubijena.“
Tukli su zarobljenike gvozdenim palicama
Logor u mestu Kolvasozero. Ovde su bacali čitave porodice, a majkama su silom oduzimali decu. Hapsili su zbog najmanje sitnice. Tako su Nikolaja Aleksejeva uhvatili za to što je govorio o skorom povratku Crvene armije i oporavljanju poljoprivrednog života.
Fjodor Voglaev je pokušavao da se sakrije od okupatora. „U avgustu 1941. godine, Finci su okupirali selo. Otišao sam u šumu daleku 15 kilometara, ali su me finske trupe zadržale i vratile“, prisetio se on. Na ispitivanju su ga „tukli gvozdenim palicama“.
Imena izdajnika
Među zatvorenicima je bilo i doušnika koji su pokušavali da od zarobljenika dobiju informacije potrebne fašistima. Katarina Vlasova rekla je da su takvi ljudi imali „poverenje i privilegije“. Konkretno, neki Stepan Timofejev je „nadgledao zarobljenike u logoru i izveštavao štab ili u razgovoru sa stražarima o nekim situacijama. Nakon toga se promenio odnos organizacije logora prema osobama o kojima je Timofejev izveštavao.“ Kasnije je dobrovoljno otišao u Finsku.
Prema Katarininim sećanjima svoje je izdala neka Tarasova Dora: „Kao partizanski radista, bila je zarobljena i otkrila je sve tajne koje je znala. Zbog toga su je oslobodili i poslali na neke kurseve, možda na kurseve za špijune.“ Nekoliko bivših zatvorenika logora je saopštio o špijuniranju Tarasove.
Za hleb su tukli
U selu Svjatnavolok, logor je bio još brutalniji. Nadzornici su prisiljavali zatvorenike na vršenje ružnih zadataka i tukli su ih. Bivši zarobljenik Gerasim Puško rekao je: „Prvi put me je pretukao komandant Kašras jer se nisam obrijao. Drugi put me je pretukao Pavel Sergejev, Rus koji je bio šef logora 1942. godine. Mislio je da drugi put uzimam hranu. I treći put me je pretukao Saprin, Finac, zbog toga što sam došao da pitam mogu li dobiti dodatnu hranu po kuponima koje sam imao“.
Aleksandra Ponomareva se priseća da su u leto 1943. godine pred njenim očima „Julij Pavlo tukao Kašina i Parfenova zbog toga što su prikrivali proizvode prilikom istovaranja mašine“.
Hranili su zarobljenike, naravno, loše: malo hleba i tanjir balande (neukusna supa od povrća) od raznih ostataka.
Zarobljenik Krasiljnikov iz petrozavodskog koncentracionog logora № 5, u kome je bilo oko sedam hiljada ljudi, rekao je da su „svakome dnevno davali 300 grama brašna sa drvenom primesom i 50 grama trule kobasice za tri dana.“ Izračunao je najmanje dve hiljade mrtvih. Video ih je svojim očima jer su odnosila tela u zajednički grob na gradskom groblju.
Naravno, nije bilo dovoljno hleba, i neki su išli po hleb do susednog sela, i kasnije su te ljude tukli palicama ispred čitavog logora. Taisiju Petrušinu su „pretukli palicama tako da dva dana nije mogla da radi.“
Katarina Petrova se prisetila da je u zimu 1942. godine jedna od zarobljenica izašla po hleb. Kao kaznu za ovo „nedolično ponašanje“, Finci su primorali sve žene da se obriju na ćelavo.
Njihov cilj je bila Velika Finska
Na pitanje šta su bivši zatvorenici logora znali o zločinima finske vlasti, ljudi su imali razne odgovore i opšta slika se formira tek kada se proučava čitav niz arhivskih dokumenata. Iza svakog napisanog reda stoji ljudski život.
„Sve ovo nije ništa drugo nego manifestacija svesnog genocida civilnog stanovništva. Štaviše, reč je bila o sprovođenju rasne politike po finskim komandama, to jest, usmerena je bila na istrebljenje Rusa. „Nenacionalno“ stanovništvo su masovno, čitave porodice, uključujući i maloletnike, slali u radne logore, koji su za mnoge bili logori smrti. To elokventno potvrđuju podaci anketa koji se nalaze u arhivskim dokumentima“, objašnjava dekan fakulteta za arhivsku politiku istorijsko-arhivskog instituta na Ruskom državnom humanitarnom Univerzitetu (RGGU), ekspert projekta „Ne zastareva“, Jelena Mališeva.
Finci su strogo pratili etničku čistoću, a za pokušaj njenog kršenja su kažnjavali. Karakteristično je svedočenje Adama Bobroviča: „Činjenica je da su tukli, posebno devojke za zajednički život sa Fincima.“
Finski logori za Ruse su bili deo velikog plana za stvaranje etnički čiste države Velike Finske, o kojoj je govorio maršal Manerhajm. Još pre početka ofanzive, potpisao je naredbu № 132. Četvrta tačka: „Rusko stanovništvo treba da bude zatvoreno i poslato u koncentracione logore.“
„Imena revnosnih izvršilaca ove naredbe nisu tajna. Navedena su u svedočenjima zatvorenika finskih logora koji su preživeli. Ljudsko sećanje može biti izbrisano, ali arhivski dokumenti su sačuvani, što znači da zločini projekta „Ne zastareva“ nisu obezličeni“, naglasila je Mališeva.
Finski okupatori, za razliku od Nemaca, nisu streljali ljude masovno, i zato su dugi niz godina njihovi zločini ostajali u senci zverstva nemačkog fašizma, kažu istoričari. Finski nacisti su mučili glađu i nepodnošljivim uslovima za život u logorima, teškim radom i neprestanim maltretiranjem. Toga se sećaju i bivši maloletni zatvorenici koji su još uvek živi.
U skladu sa direktivom maršala Manerhajma, Ruse, Ukrajince, Tatare i mnoge druge „nenacionalne stanovnike“ Karelije su ciljano i tiho uništavali. Karakterističnost finskog okupacionog režima diktira svoje pristupe ka otkrivanju ratnih zločina. Nova obelodanjena dokumenta upravo to omogućavaju na osnovu masovnih i detaljnih svedočenja očevidaca i drugih dokumentarnih dokaza koji su danas objavljeni.
Pročitajte još:
- Gubitak Kenigsberga — nacionalna katastrofa za Nemačku /foto/
- Šta je kletva Buhenvalda i zašto su na području logora tražili Ćilibarsku sobu /foto/
- Na 75. godišnjici oslobođenja Aušvica i preživeli iz Rusije
- Mesto za opomenu na koje je Beograd čekao punih 70 godina /foto/
- Heroj Crvene armije o oslobađanju „Aušvica“: I mi smo mogli biti u njihovoj koži
