Profesor Igor Kosir, koji je u ime Slovačke pregovarao sa EU i sprovodio strategiju pristupanja, svojevremeno je dao verovatno i najtačniju definiciju za donacije, nazvavši ih „kompenzaciona pomoć“.
Nema sumnje, knjigovodstveno, podaci EU su tačni: Srbija je primila više od 3 milijarde evra donacija. Međutim, prvo, ovde treba postaviti pitanje: zašto baš 3 milijarde evra? Zašto nam nisu donirali dve? Ili deset milijardi? U sistemu EU, u kom su propisane mere i za dimenzije krastavaca, ne može biti da se visina donacija određuje odokativnom metodom! Donacije su svojevrsna kompenzacija zemljama koje su u nekoj fazi pristupanja EU.
Srbija vraća „bespovratnu“ pomoć Evropske unije
Kao što EU „skida“ carine za srpske proizvode, tako i Srbija otvara tržište za proizvođače iz EU. Očekivano, uvoz iz EU će premašivati izvoz iz Srbije. Iz ovoga proizilazi da će članice EU u dugom vremenskom kontinuitetu ostvarivati spoljnotrgovinski suficit u toj razmeni. Samim tim, više će ostajati u budžetu članica, u krajnjoj liniji i budžetu same EU. Važno je i što zahvaljujući postepenom integrisanju i dugoročno projektovanom učlanjenju, ponuđači iz EU stiču na tržištu „kandidata“ privilegovani status. Njima se ne samo ukidaju carine koje su ranije uglavnom iznosile 10 – 20%, već se i kroz kreditne aranžmane vrlo svesno i ciljano (kriterijumi za učešće na tenderu) poslovi usmeravaju ka evropskim kompanijama.
„Plastični“ primeri: prvo, proizvođači automobila iz EU su zahvaljujući ugovornom odnosu sa Srbijom konkurentniji od japanskih, južnokorejskih, američkih, kineskih kolega. Kada se kreditno zadužujemo za nabavku vozila za potrebe javnih službi kod evropskih banaka ili finansijskih institucija, tendere po pravilu dobijaju proizvođači iz EU.
Istovremeno, otpočinjanjem procesa pristupanja „kandidat“ pokazuje spremnost za prihvatanjem matrice koja podrazumeva održavanje visokih „spoljnih barijera“ ka ne – EU zemljama i carinskim savezima, a nakon učlanjenja to postaje i obaveza. Srbija je izuzetak, u svim ostalim slučajevima tok događaja bejaše otprilike isti.
Kako bi se loši efekti održavanja spoljnotrgovinskog deficita „kandidata“ makar malo ublažili, osmišljeni su mehanizmi „kompenzacione pomoći“. Tako se, zapravo, nešto u zemlju koja je neto uvoznik roba iz EU i vrati. Vraća se oko 5%.
Zato, kada se navodi da je EU donirala oko 250 vozila hitne pomoći Srbiji, recimo okvirne vrednosti oko deset milion evra, treba računati i da smo u posmatranom periodu sa EU ostvarili trgovinski „minus“ od najmanje 200 miliona, koji nam se ovako „kompenzuje“. Ako je Srbija dobila 3 milijarde evra donacija za 15 godina, to znači da je u istom periodu deficit u razmeni iznosio oko 60 milijardi (poslednjih godina kretao se od 1,9 - 2,6 milijardi dolara, dok je 2010. samo sa Nemačkom ostvaren „minus“ od 5,5 milijardi).
Koliki je zaista iznos pomoći?
Drugo pitanje koje se javlja jeste: koliki je stvarni iznos te pomoći? Veliki procenat donacija je u opremi ili uslugama. Kada EU donira vozila hitne pomoći, onda se zapravo kupuju ti automobili kod Sitroena, Pežoa, Opela (čak su i Hjundai ili Tojota proizvedeni u EU retko opcija).
Ovakvim donacijama EU zemlje ulažu novac opet u svoju ekonomiju, a Srbiji to knjiže kao pomoć u vrednosti nabavne cene, onoliko koliko su vozila platili. Ta ista vozila za srpske zdravstvene ustanove imaju upotrebnu vrednost, nekome će spasiti život, ali niti će zbog njih ostvarivati veći profit, niti će više naplaćivati za svoje usluge. Kada bi principom „kompenzacione pomoći“ bio doniran novac u istom iznosu za jasno definisanu namenu, srpske zdravstvene ustanove bi možda mogle kupiti i 400 ovakvih vozila nekog južnokorejskog ili kineskog proizvođača, što je sa aspekta „upotrebne vrednosti“ daleko isplatljivije.
Dakle, knjigovodstveno se baš i ne slaže sa realnim stanjem. Što se usluga tiče, one su uvek povezane sa procesom harmonizacije domaćeg sistema sa „evrostandardima“, što je jednako potrebno samoj EU koliko i „kandidatu“, te se tada donacije upotrebljavaju i za očigledne interese evrobirokratije.
Geopolitičke „donacije”
Iskustvo je i da se donacijama i kreditima (najčešće ove dve stvari idu zajedno) podupiru stvari od (geo)političkog interesa ključnih država članica (Nemačke, pre svega). Poslednji u nizu je primer autoputa Niš – Priština – Drač. Predlog o izgradnji dolazi kroz Berlinski proces od Angele Merkel. Nije još uvek jasno kako ovim profitira Srbija, izuzimajući stvaranje boljeg ambijenta za investiranje u Toplici, što se moglo postići i drugim merama.
Posmatrano iz ugla opterećenosti putnih pravaca, urgentnije je novac usmeravati ka saobraćajnicama Beograd – Zrenjanin, Ruma – Šabac – Loznica, Čačak – Kruševac... A ulaganje je poprilično. Prva faza – 250, a druga 570 miliona evra. EU je obezbedila donaciju od 40,6 miliona (opet onih 5%), za sada se zna da će biti izdvojeno 155 miliona iz budžetskih sredstava i 100 miliona kredita od EIB. Kredita će biti još, sa urednom kamatom, naravno. Deceniju ranije, novac za Koridor 11 Srbija nije mogla dobiti, već se za put ka Crnoj Gori zaduživala u Kini i Azerbejdžanu. EU nije bilo u interesu jačanje veza između Beograda i Podgorice. Za to nema ni kredita, kamoli donacija.
„Kompenzaciona pomoć“ je osmišljena iz mnogo razloga, između ostalog i za jačanje meke moći EU. Ona ima i svoje dobre strane, o tome ne treba posebno govoriti. Ipak, ima u svemu i nekoliko problema i otvorenih pitanja. Tu se ništa ne dešava slučajno. Niti su dozvoljene bilo kakve improvizacije.
U tom odnosu, sve se itekako isplati i samoj EU. Isto kao što se ispostavlja, u krajnjoj liniji, da neke od tih donacija nisu od velike koristi državama za koje su namenjene.
