Radomir Antić: Mister, učitelj dostojanstva i morala – žrtva mentaliteta

Način na koji su španski mediji „ispratili“ Radomira Antića samo je potvrda onoga što svaki ljubitelj fudbala zna, a to je da je otišao jedan od najvećih trenera koje je Srbija ikada imala i čovek koji je ostavio neizbrisiv trag, pre svega u španskom fudbalu, kaže za Sputnjik sportski novinar Vladimir Stanković koji je dugo živeo u Španiji.

Nije čudo što je odlazak Antića odjeknuo u Španiji

Stanković koji je dobro poznavao Antića, ističe da je bio čovek fudbala, a da je njegova kuća u Madridu bila kao „mala NASA sa gomilom satelitskih antena koje su mu pomagale da gleda sve moguće lige“.

Bukvalno je živeo za fudbal i za svoju familiju, bio je sjajan suprug, otac, deda i nije nikakvo čudo što ga je Španija ispratila kao velikana, jer, na kraju krajeva, on je od 1978. kad je kao igrač potpisao za Saragosu, bio prisutan u španskom fudbalu, dodaje Stanković.

Perfekcionista, dosledan, ponekad tvrdoglav

Radomir Antić ušao je u istoriju kao čovek koji je trenirao tri španska velikana – Real i Atletiko iz Madrida, i Barselonu, podseća Stanković i dodaje da je bio perfekcionista u svom poslu i da je obraćao pažnju na najsitnije detalje kad je analizirao igru protivnika.

„Bio je dosledan, ponekad tvrdoglav i naravno, kao i svi mi, znao je da napravi i neku grešku, ali isključivo iz ubeđenja da je to što misli ili što je tražio, najbolje rešenje, nikako iz neznanja. Njemu može svašta da se eventualno prigovori, ali nikako neznanje. Bio je vrlo potkovan za posao koji je radio – stručan, analitičan, detaljista... Znao je da svakom igraču nađe pravo mesto, da izvuče maksimum iz njega. Znao je, pre svega da pronađe igrača. Zvuči anegdotski ali kad je doveo Milinka Pantića iz grčkog Panioniosa niko u Španiji nije imao pojma o Pantiću, čak su me kolege pitale ko je, šta je, gde ga nađe, ali vrlo brzo su se uverili zašto je Pantić došao u Atletiko Madrid“, priseća se Stanković.

Zato, strahovit odjek na koji je u Španiji naišla vest o Antićevoj smrti pokazuje koliko je on bio cenjen, naglašava Stanković i dodaje da je u toj zemlji ostavio dubok trag, prvo kao igrač Saragose a potom kao trener koji je „gotovo sam sebi prokrčio put“.

Zašto se pokajao Prosinečki

Iako ga je Vujadin Boškov doveo u Španiju kako igrača, Antić je samostalno u Saragosi počeo kao trener, pa je trenirao Real, Atletiko i Barselonu kao i Seltu i Ovijedo, klub u kojem je „fudbalu vratio Roberta Prosinečkog i omogućio mu transfer u Barselonu“, podseća Stanković.

On je hteo da dovede Prosinečkog kad je preuzimao Atletiko iz Madrida ali Robiju se učinilo da je ponuda Barselone atraktivnija jer Atletiko u to vreme nije bio ono što je postao sa Antićem, ističe sagovornik Sputnjika. Stanković veruje da se Prosinečki kasnije pokajao jer nije bio deo tima koji je sa Antićem na čelu 1995/96. osvojio duplu krunu.

Iako su i Miljan Miljanić i Vujadin Boškov bili treneri Real Madrida, niko tako dugo od naših stručnjaka nije radio u Španiji niti je ostavio takav trag, smatra Stanković i podseća da je bio i zapažen stručni konsultant na najslušanijem španskom radiju.

Izgovor za rukovodstvo FSS

Kad je reč o Antićevoj epizodi na mestu selektora Srbije, Stanković podseća da je naša reprezentacija odigrala maestralno kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2010. a tokom kvalifikacija formirao je tim koji je otišao u Južnu Afriku „sa velikim nadama koje objektivno nisu bile realne“.

Na prvenstvu, izgubili smo nesrećno prvu utakmicu protiv Gane, a onda se sve vratilo u normalu posle neočekivane pobede nad Nemačkom, da bi sve urušilo porazom od Australije što jeste bio neuspeh, ali „bilo je i biće takvih utakmica kad lopta neće u gol“. Posle poraza od Australije, naš tim je ispao, podseća Stanković.

„Antić je napravio neki disciplinski prekršaj zbog koga ga je FIFA suspendovala, tako da je to bio izgovor rukovodstvu Fudbalskog saveza Srbije da raskine ugovor sa njim jer, navodno, Antić nije mogao da obavlja svoj posao. Ali to je bio samo jedan dobrodošli argument za već prilično narušene odnose između njega i rukovodstva. Nije nikakva tajna da se nisu baš voleli niti razumeli. I onda je Antić smenjen, doveden je Pižon Petrović. Ne znam šta bi bilo da je bilo više strpljenja, razumevanja, saradnje, ali je činjenica da je reprezentacija Srbije pod Antićem igrala lep fudbal“, ocenjuje naš sagovornik.

Jer, Antić je ipak bio jedan od ređih trenera koji su stvarali sopstvenu igru, a ne kvarili igru protivnika, dodaje Stanković.

Učitelj dostojanstva i morala – žrtva mentaliteta

Bivši reprezentativac Srbije Milan Lane Jovanović, koji je bio duboko potresen kad je čuo vest o odlasku Antića, kaže da radeći sa njim reprezentativci nisu naučili mnogo samo o fudbalu, već i o životu, dostojanstvu i moralu.

Jovanović, strelac jedinog gola protiv Nemačke na Mundijalu 2010. ocenjuje da smena Radomira Antića sa mesta selektora Srbije kao i kampanja koja je brutalno vođena mesecima pre njegove smene nije bila adekvatna ni njegovom renomeu, a ni rezultatima koje je postigao sa reprezentacijom.

„Naravno da sam kao i većina ljubitelja fudbala bio duboko razočaran činjenicom da se čovek takvog formata toliko kratko zadržao na mestu selektora. Nažalost, sport je takođe društvena delatnost i nekako predstavlja metaforu samog društva. Mislim da smena Radomira Antića donekle odgovara i našem mentalitetu i našim navikama koje ćemo morati u perspektivi da menjamo, za dobrobit svih nas“, smatra Lane Jovanović.

Roberto Karlos pre Roberta Karlosa

U senci trenerskih uspeha Radomira Antića ostala je njegova igračka karijera. Antić je kao fudbaler bio „veoma dobar, da ne kažem odličan“ ocenjuje Stanković i dodaje da je posle nekoliko godina u užičkoj Slobodi došao u Partizan, gde je kao izraziti levak počeo kao levo krilo, ali je vrlo brzo povučen na poziciju levog beka.

„Bio je tzv. ofanzivni levi bek sa odličnim centaršutom i šutom. Imao je zaista strahovito jak šut i davao je golove iako je, formalno, bio odbrambeni igrač. Sećam se jednog divnog gola kojeg je dao Zvezdi na 'Marakani' negde u 90. minutu meča, za pobedu Partizana, ali svakako, najznačajniji gol koji je postigao dao je za Luton, pri kraju karijere. Posle Partizana igrao je u Fenerbahčeu, Saragosi i na kraju u Lutonu i u poslednjem kolu engleske prve lige kad se Luton borio za opstanak, bila mu je neophodna pobeda, Antić je jednom 'bombom' sa nekih dvadesetak metara dao taj gol spasa, održao Luton u prvoj ligi i za nagradu dobio još godinu dana ugovora“, kaže Stanković.

​Antić je bio kao Roberto Karlos pre Roberta Karlosa, smatra Stanković i ističe da bi i danas bio dosta korektan fudbaler.

Kao trener, bio je studiozan, dosta se pripremao za utakmice, gledao je mečeve protivnika i uočavao njihove slabosti, užasno je bio posvećen poslu i nije slučajno što je postizao uspehe dodaje on.

Iako nije voleo improvizaciju, nije bio toliko strog da bi Prosinečkom zabranio da dribla, što pokazuje da je umeo je da poštuje individualnost fudbalera, ali uvek u funkciji tima, zaključio je Stanković.