Najčešća upozorenja tiču porasti nasilja u porodicama. Prema podacima dostupnim u medijima, usijali su se SOS telefoni za pomoć žrtvama porodičnog nasilja u nekim zemljama poput Francuske i Velike Britanije. Povećanje broja poziva u Britaniji iznosi 25 odsto, a najveći porast nasilja u porodici beleži Francuska - čak 36 odsto. Na opasnost od porasta porodičnog nasilja upozorava i Savet Evrope.
Ako je za utehu, u ovim crnim statistikama Srbije nema, a srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović saopštio je da se stopa porodičnog nasilja u našoj zemlji tokom epidemije smanjila.
Pandemija virusa korona širi i nasilje među ljudima
Sudeći po informacijama u svetskim medijima, postoji opasnost i od porasta drugih vrsta nasilja, kao što je međurasno, a posebno prema Azijcima koji su ni krivi ni dužni na meti zbog besmislenih predrasuda da su uzročnici širenja zaraze. Značajan porast kupovine oružja u Americi takođe ne sluti na dobro. Pošto su opustošili supermarkete, Amerikanci su krenuli u pustošenje prodavnica oružja i naoružavaju se kao da se pripremaju za rat.
Kod mnogih višenedeljna zatvorenost između četiri zida, drastično smanjenje međuljudskih kontakata, strah od neizvesne budućnosti, bolesti, smrti, gubitka posla rađaju nesigurnost, frustraciju i nasilje koje se, očigledno, generiše u raznim oblicima.
Stopa porodičnog nasilja trebalo bi da opada, međutim...
Po logici stvari, stopa porodičnog nasilja tokom epidemije, kada su ljudi u karantinu, trebalo bi da opada, kaže psihoterapeut Zoran Milivojević. U sedamdeset odsto slučajeva porodičnog nasilja, uzrok je ljubomora, a kada su ljudi zajedno i kada osoba ima uvid u aktivnosti svog partnera, logika kaže da bi nasilje trebalo da opada.
Međutim, na iskušenja zatvorenosti između četiri zida i opasnosti od zaraze, kaže on, porodice reaguju dvojako. Neke se pred opasnošću od spoljašnjeg neprijatelja prebace u mod za preživljavanje i postaju čvršće i tolerantnije.
„Drugi momenat je frustracija, ono što ide u prilog agresivnosti, svađama, tučama... Ljudi koji ne mogu da se kreću, ne mogu da ostvaruju želje, sede kod kuće i osećaju se frustrirano i nezadovoljno. Frustracija smanjuje prag tolerancije i može doći do svađa, vređanja, ružnih reči, ružnog ponašanja, pa na kraju i do nasilja“, kaže on.
Govoreći o drugim oblicima nasilja, kao što je međurasno, sociolog Čedomir Čupić kaže da krize, između ostalog, izoštravaju osećaje opasnosti i neprijateljstva.
„Sve to što se dešava u svetu, vezano je za predrasude koje se, kada su normalna vremena, ne ispoljavaju u tim količinama. Ali, kada dođu krizne situacije, onda ta vrsta prikrivenosti, odnosno neiskrenosti kada su u pitanju predrasude, stereotipi i diskriminacija dolaze do izražaja“, objašnjava on.
U planetarnoj krizi, kao što je epidemija korona virusa, dodaje naš sagovornik, na površinu isplivava sve ono što je bilo potisnuto, sve ono što u glavama ljudi nije bilo razrešeno.
Naoružavanje Amerikanaca, narativ sudnjeg dana
Uzroke težnje Amerikanaca prema sve većim količinama oružja naši sagovornici vide u tradiciji, strahu, ali i u narativu „sudnjeg dana“ koji se kroz medije, kao što je film, provlači decenijama.
Prema Milivojevićevom mišljenju, u državi kao što je Amerika, gde međusobna povezanost nije jaka, a uz veliku stopu kriminala, rađa se strah da će neko izvršiti nasilje nad nama.
„Amerikanci imaju tradicionalan odnos prema oružju, da je ono nešto čime mogu da se zaštite i imaju pravo da upucaju svakoga ko naruši njihov prostor. Tako da su oni poseban mentalitet i to u stvari govori o stepenu straha – ljudi se ne plaše sebe, da će oni biti nasilni, nego se plaše da će doći do bitke za hranu, vodu i druge osnovne resurse“, kaže Milivojević.
Čupić smatra da bi bilo posebno zanimljivo istražiti da li pojedinci koji kupuju oružje to rade zato što misle da država i državni organi nisu dovoljni da ih zaštite od nečega što im se može dogoditi.
Razni oblici nasilja, pogotovo ono na rasnoj osnovi, prema Čupićevim rečima, pokazuje da čovečanstvo još nije uspelo da formira obrazovni sistem koji će učiti da razlike ne treba da udaljavaju ljude.
„To je, u stvari, deficit vaspitanja. Kada su u pitanju države, mnoge od njih nemaju kulturni obrazac. Kulturni obrazac je ono što nameću organizovane države i upravo ovde se pokazuje da ti kulturni obrasci nisu dovoljno utemeljeni kod ljudi“, kaže on.
U odnosu prema drugome pokazuje se otpornost čovečanstva, zaključuje Čupić.
