Tako je jednostavno Kim Filbi, koji je postao legenda špijunaže, objašnjavao svoj život u knjizi „Išao sam svojim putem“.
Kim Filbi je glavno ime „Kembričke petorke“, najefikasnije i najuspešnije obaveštajne mreže u istoriji obaveštajnih službi 20 veka. Grupa koja je formirana u Londonu u periodu od 1934. do 1937. godine, sastojala se od diplomiranih studenata sa Univerziteta u Kembridžu: Kima Filbija, Donalda Maklejna, Gaja Bjordžesa, Entonija Blanta i Džona Kernkrosa. Od tog trenutka do početka 1960-ih godina oni su pružili ogromnu pomoć Sovjetskom Savezu u suprotstavljanju neprijateljima.
Mladi Britanci opijeni idejama socijalizma
Zašto su mladi Britanci koji su pripadali najvišim krugovima britanskog društva, radili sa takvim uverenjem i predanošću u sovjetskoj obaveštajnoj službi?
Kembridž je krajem 1920-ih i početkom 1940-ih godina bio „opijen“ idejama socijalizma. Uspesi izgradnje socijalističkog društva i brzo rastuća ekonomija u Sovjetskoj Rusiji, dok je Zapad umirao u Velikoj depresiji (svetskoj ekonomskoj krizi 1929. godine), davali su živopisan primer alternative kapitalističkom svetu. Članovi „petorke“ aktivno su učestvovali u pokretu levice i to je, u odlučujućoj meri, oblikovalo njihova verovanja za ceo život.
Drugi razlog je antifašizam. Mladi ljudi, iskreno posvećeni idealima humanizma, dok su putovali u Nemačku i Austriju, videli su svojim očima rađanje i formiranje fašizma i nacizma. Oni su bili revoltirani zbog toga kako su vlade Engleske i Francuske gledale kroz prste nacistima. I sami su došli do jasnog zaključka: samo Sovjetski Savez je u stanju da zaustavi fašizam.
Sovjetski kuratori iz obaveštajne službe su od samog početka usmeravali mlade ljude da postanu deo ustanova koje su, u pogledu vrednosti informacija, najvažnije: Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije, Služba za tajnu obaveštajnu delatnost (MI 6 „Vojni obaveštajni odeljak 6“), kontraobaveštajna agencija MI 5 („Vojni obaveštajni odeljak 5“) i rukovodili su njihovim akcijama.
Najpre su postali „izdajnici“ svojih ideja
Za početak, Filbiju, Maklinu, Bjordžesu, a kasnije i Blantu i Kernkrosu, bilo je naređeno da promene svoje stavove. Bilo je potrebno stvoriti utisak da je raniji entuzijazam za socijalizmom i marksizmom bio zabluda i „greška mladosti“.
To ih je koštalo mnogo truda. Kasnije je Kim Filbi govorio da mu je bilo veoma bolno što su drugovi njegove sledeće postupke smatrali „izdajom“. Ali drugačije nisu ni mogli da shvate, a Kim im nije mogao objasniti suštinu stvari.
Dalje je svaki od pet antifašista formirao svoj put do ustanova koje su interesovale sovjetsku obaveštajnu službu. U određenim periodima operativne aktivnosti „Kembričke petorke“ jedan od „pet musketara“ je napredovao po vrednosti dostavljenog materijala. U svakoj prilici oni su gurali napred, sakrivali i spašavali jedni druge. Tako je 1951. godine Kim Fibli iz Vašingtona upozorio Donalda Maklejna na opasnost od otkrivanja i tada su ga eksfiltrirali, to jest, odveden je u Sovjetski Savez. A Entoni Blant je, nakon što se Gaj Bjordžes nije vratio, otišao u njegov stan i spalio sve kompromitujuće materijale.
Kim Filbi – novinar koji je postao agent MI-6
Kim Filbi je kao novinar 1936. godine otišao u Španski građanski rat — prvi otvoreni front fašizma u Evropi. Ubrzo je postao ratni dopisnik londonskog lista „Tajms“. Već 1940. godine, nestranački komunista Kim Filbi je uz pomoć svog prijatelja Gaja Bjordžesa ušao u Službu za tajnu obaveštajnu delatnost MI-6, koja je svetinja svih svetaca i ustanova na koju je britanski sistem posebno ponosan. Kako Kim piše u svojoj knjizi „Moj tajni rat“, „proveo sam ceo vikend zabavljajući se sa Gajem Bjordžesom“, slaveći ovaj uspeh, a „u ponedeljak sam mu zvanično saopštio da sam došao u službu“. Čitamo: jedan sovjetski obaveštajac MI 6 izvestio je o svojoj pripravnosti drugom sovjetskom obaveštajcu MI 6.
Kasnije je Kim isticao: On nikada nije kršio zakletve, to jest, prvo je položio zakletvu sovjetskoj obaveštajnoj službi, a zatim je izvršavao njene zadatke, dok je MI 6 stigla kasnije.
Filbiju je 1944. godine naređeno da vodi posebno važno odelenje MI 6 „za borbu protiv SSSR-a i međunarodnog komunističkog pokreta“. To jest, sovjetski obaveštajac je bio na čelu kontraobaveštajne službe protiv Sovjetskog Saveza, a to je fantastično mesto koje je omogućilo da se bukvalno neutralizuje britanska aktivnost protiv SSSR-a.
Zatim je u periodu od 1949. do 1951. godine Kim Filbi bio na čelu misije povezivanja britanske obaveštajne službe sa američkim kolegama u Vašingtonu. Odnosno, sovjetski obaveštajac koordinira rad britanske MI 6 sa američkim Federalnim istražnim biroom (FBI) i Centralnom obaveštajnom službom (CIA) u prvim godinama svog delovanja. Amerika je bila toliko povređena ovim, da još uvek u anglosaksonskim parnicama za prvenstvo obaveštajnih službi Amerikanci podsećaju Britance na ovaj „prvorodni“ neuspeh.
Kim Filbi je stigao u Sovjetski Savez 27. januara 1963. godine iz Bejruta na teretnom brodu „Dolmatov“, izbegavajući sigurno hapšenje. Ovaj dan je smatrao svojim drugim rođendanom. U Moskvi je obučavao mlade operativce koji su se pripremali za put u Veliku Britaniju, organizujući neku vrstu „škole“ Filbija.
Gaj Bjordžes – stručnjak za Marksa i Lenjina
Markantan, boem, kako bi sada rekli „zabavljač“, Gaj Bjordžes mogao je u raspravama o marksizmu pobediti bilo koga: citata Marksa, Lenjina, Staljina je uvek imao na pretek. Sin zamenika admirala Kraljevske mornarice je, prema rečima prijatelja, bio „vrlo sposoban momak, avanturističkog duha, sposoban da prodre svuda“. Krajem 1935. godine Bjordžes počinje da radi u Britanskoj korporaciji za emitovanje radijskog i televizijskog programa Bi-Bi-Sija. Početkom oktobra 1938. godine, odmah nakon potpisivanja Minhenskih sporazuma, 27-godišnji Bjordžes toliko argumentovano ubeđuje Vinstona Čerčila „da upotrebi svu svoju rečitost za rešavanje krize“, da je Čerčil ostao impresioniran i poklonio mu svoju knjigu sa autogramom.
I uzvikivao je posle: „Zašto među mladim engleskim političarima ima tako malo ljudi sličnih Gaju Bjordžesu, na čija se rasuđivanja čovek može osloniti?“
Već 1939. godine, prvi iz „petorke“, Gaj Bjordžes je primljen na rad u Službu za tajnu obaveštajnu delatnost MI 6. Od juna 1944. godine on je bio u Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije, a 1946. godine postaje lični pomoćnik državnog ministra, drugog čoveka u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije. Dokumenta koja je pripremao stizala su u Moskvu malo ranije nego što su postavljena na sto britanskom ministru spoljnih poslova ili premijeru.
Donald Maklejn – pametan i rafiniran
Donald Maklejn, sin istaknutog političara Donalda Maklejna Starijeg, nakon završetka studija na Univerzitetu u Kembridžu počeo je da radi u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije. Od početka 1936. godine od njega je stigao takav priliv tajnih dokumentarnih informacija, da su zaposleni u londonskom odeljenju strane obaveštajne službe sa poteškoćama uspeli da ih „svare“. Bilo je neophodno tražiti od Centra da hitno pošalje dodatnog operativca. Sa Keti Haris, posao ne samo da se ubrzao, nego je započeta i ljubavna priča. Na sledeću poziciju Maklejna u Parizu 1938. godine oni su otputovali zajedno. U pratećem pismu britanskom ambasadoru u Parizu saopšteno je da mu dolazi „šarmantni, pametni i rafinirani čovek“.
Prema arhivima Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza, rezultati Maklejnovih obaveštajnih aktivnosti od trenutka stupanja u službu u Ministarstvo spoljnih poslova do juna 1940. godine, kada je napustio Francusku, zauzimaju 45 kutija. Svaka od njih sadrži više od 300 stranica dokumentacije, što je ukupno oko 14 hiljada listova strogo poverljivih informacija, a tokom Drugog svetskog rata Centar je od njega dobio još 4.593 najvrednijih dokumenata.
U leto 1945. godine Maklejn je preuzeo mesto prvog sekretara britanske ambasade u Vašingtonu i kodirektora u takozvanom Komitetu zajedničke politike. Ovaj komitet je koordinirao stvaranje atomske bombe između američkog projekta „Menhetn“ i britanskog projekta „Tjub Aloj“. Jasno je da je na ovom položaju Maklejn značajno ubrzao stvaranje sovjetskog nuklearnog oružja neophodnog za održavanje strateške ravnoteže u svetu.
Entoni Blant – rođak kraljice Elizabete
Entoni Blant, rafinirani aristokrata, daleki rođak kralja Džordža Šestog, rođak trenutne kraljice Velike Britanije Elizabete Druge, predavao je istoriju umetnosti u Triniti koledžu u Dablinu. Posetio je Sovjetski Savez 1935. godine i bio je zadivljen kako je mala sovjetska republika, tek što je izašla iz rata i pustošenja, otvorila muzeje i učinila veličanstvene kolekcije dostupne ljudima.
Izbijanjem rata ponudio je svoje usluge vojnoj policiji, gde su ga primetili i dobio je ponudu da pređe u kontraobaveštajnu službu MI 5. U januaru 1940. godine, u sklopu Britanskog ekspedicionog korpusa u blizini Pariza, Entoni Blant završava knjigu „Teorija umetnosti u Italiji 1450-1600“. Upravo u to vreme u Firenci se formirao novi odnos prema svetu i prema ljudima: vera u čoveka i vera u razum. Za Entonija Blanta bila je očigledna paralela između humanizma, renesanse i sovjetskog projekta socijalne pravde, a Treći rajh je predstavljen kao monstruozna kopija srednjovekovne inkvizicije, nasilja i misticizma.
Entoni Blant je 1943. godine već bio glavni u kontraobaveštajnoj službi i noću je prepisivao dokumente odnete kući. Iznenađujuće, umetnički kritičar Blant razvio je sistem akcija službe spoljnog nadzora, koji je korišćen u narednim decenijama. Kroz njegove ruke prolazila je diplomatska pošta vlada u izbeglištvu Belgije, Danske, Poljske, Čehoslovačke, neutralne Švedske i Švajcarske. Blant je postao odlična osoba koja se bavi vrbovanjem: uspeo je da privuče ministre spoljnih poslova, perspektivne političare i one koji pretenduju na ulogu budućeg vladara države.
Džon Kernkros – najavio napad na SSSR
Džon Kernkros, sin prodavca iz Škotske, u Kembridžu je izučavao i veoma voleo Molijera i taj pseudonim je dobio od sovjetske obaveštajne službe. Mladić sa istaknutim intelektom i ogromnom sposobnošću za rad Džon Kernkros uspeo je da radi u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije, ministarstvima finansija i snabdevanja, a takođe je bio lični pomoćnik lorda Morisa Hankija, desne ruke Vinstona Čerčila. I probio se do svetinja britanske obaveštajne službe — Centra za vladine komunikacije u Čeltnamu (GCHQ, danas se zna za njega zahvaljujući „Vikiliksu“), gde su se bavili dekodiranjem radio-presretanja.
Poruke od Kernkrosa su 1941. godine postale izuzetno alarmantne. Uspeo je da pošalje telegram ministra spoljnih poslova Idna o razgovoru Hitlera i prestolonaslednika Grčke Pavla. Dokument je svedočio da je napad na SSSR neminovan, a u septembru 1941. godine Džon Kernkros je našao izveštaj za premijera Čerčila o mogućnosti stvaranja do sada neviđenog atomskog oružja. Sovjetsko rukovodstvo je odmah, dok su se Nemci približavali Moskvi, započelo sa radovima. Džon Kernkros je 1942. godine predao Moskvi tehničke karakteristike novog nemačkog tenka „Tigar“, konkretno, informaciju o debljini njegovog oklopa, a uoči bitke kod Kurska dobio je dragocenu informaciju o planovima nemačke komande. Upravo za bitku kod Kurska je bio nagrađen ordenom Crvene zastave. Sredinom 1960-ih godina on se preselio u Francusku, u Provansu. Njegova poslednja knjiga je bila dugogodišnje istraživanje „Humanizam Molijera“.
Svim članovima „Kembričke petorke“ ponuđene su lične penzije. Bez dogovora, svaki pojedinačno je odbio bilo kakvu nagradu. Oni su radili za veliku ideju pravde koju je sovjetski socijalizam predložio svetu. Takav žar i takva služba učinili su od njih heroje za generacije ljudi u Rusiji i svetu.
„Na svoj život gledam kao na predanost službi, za koju iskreno i strastveno verujem da je ispravna“, govorio je Kim Filbi u Moskvi.
„Šteta koja je nanesena Filbijevim aktivnostima je toliko velika da bi bilo bolje da ništa nismo radili u tim godinama“, govorio je zaposleni CIA Majls Kouplend.
