Potresnu poruku koja kruži društvenim mrežama prenosimo u celini:
Čestitamo generacijama 50-ih, 60-tih, 70-tih!
Neverovatno je da smo uspeli!
Prema onome što kažu današnji pravnici i birokrate, svi mi koji smo bili deca u 50-im, 60-im, 70-im i ranim 80-im, verovatno ne bi trebalo da budemo živi.
Dečji kreveti su nam bili obojeni vrištećim bojama na bazi olova.
Nismo imali zaštitne poklopce ili brave na flašicama lekova, vratima i ormarićima, a kada smo se vozili na biciklu, nismo imali kacige. Da ne spominjemo rizik kad smo autostopirali...
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojaseva i vazdušnih jastuka.
Pili smo vodu sa česme u dvorištu, a ne iz flaše.
Jeli smo kolače, hleb i pili gazirana slatka pića, ali nikada nismo bili debeli, jer smo se stalno igrali napolju. Delili smo jedno gazirano piće sa četiri prijatelja, iz jedne flaše, i niko od toga nije umro.
Provodili smo sate gradeći male automobile od raznoraznih otpadaka i onda se spuštali niz brdo, da bismo tek onda otkrili da smo zaboravili na kočnice. Nakon što smo se nekoliko puta zabili u žbunje, rešili bismo problem.
Otišli bismo od kuće ujutro i igrali se po ceo dan, vraćali smo se kući kada bi se napolju upalila ulična svetla.
Niko nije sa nama razgovarao po ceo dan.
Nismo imali Play Station, Nintendo, X- Box, video igrice, 99 satelitskih programa na televiziji, filmove na videu, surround sistem, mobilne telefone, kompjutere ili Internet četove.
Imali smo prijatelje! Izašli bismo iz kuće i našli ih.
Igrali smo između dve vatre i ponekad bi nas udarac loptom stvarno zaboleo.
Padali smo s drveća, znali smo da se posečemo, polomimo kost ili zub i zbog tih nesretnih slučajeva nije bilo nikakvih sudskih tužbi. To su bili nesretni slučajevi. Niko nije bio kriv osim nas.
Tukli smo se i udarali jedni druge, dobijali modrice i naučili kako da ih prebolimo.
Izmišljali smo igre sa štapovima i teniskim lopticama, i, iako nam je bilo rečeno da će se to dogoditi, nikome nismo iskopali oko.
Vozili smo se na biciklu ili prošetali do prijateljeve kuće, pokucali ili pozvonili na vrata, ili samo ušli i igrali se sa njim.
Nisu svi drugari ulazili u ekipu. Oni koji nisu, morali su da nauče da se nose sa razočaranjem.
Neki učenici nisu bili pametni i vredni kao ostali i nekada su padali razred i morali su da ga ponavljaju. Zamislite samo to!
Testovi se nisu prilagođavali iz bilo kog razloga.
Naši postupci su bili samo naši. Posledice su bile očekivane.
Sama zamisao da nas roditelji vade iz nevolje ako smo imali problema u školi ili sa zakonom bila je nezamisliva. Oni su u stvari podržavali školu i zakon. Neverovatno!
Ova generacija je proizvela neke od najboljih preuzimača rizika, rešavača problema i pronalazača, IKADA!
Imali smo slobodu, neuspeh, uspeh i odgovornost i naučili smo da se sa tim nosimo.
Čestitam!
Molim Vas da pošaljete ovo drugima koji su imali sreću da kao deca odrastu pre nego sto su pravnici i vlada počeli da regulišu naš život.
