Kao zemlja sa jednom od najvećih stopa obolelih od koronavirusa u svetu, Iran se suočava sa dilemom koja muči sve zemlje pogođene epidemijom – kako izbalansirati masovni karantin i ekonomske posledice. Od ostalih zemalja, Iran se razlikuje, ne samo po tome što je zemlja sa najraširenijom epidemijom na Blikom istoku, već i po tome što se nalazi pod (nedavno proširenim) sankcijama SAD, koje samo produbljuju krizu.
„Saobraćaj Irana sa ostatkom sveta je blokiran, a često se ova zemlja optužuje, kao što je bio slučaj u Dubaiju, za širenje korone, što se ispostavilo kao netačno. Ne treba mnogo objašnjavati kako to utiče na zemlju. Iran je bio primoran i na puštanje oko 100.000 zatvorenika, što govori koliko je situacija ozbiljna“, objašnjava Srboljub Peović, istraživač beogradskog Instituta za evropske studije.
Iranu se ne dozvoljava ni da kupi maske i lekove
Prema njegovim rečima, američke sankcije na zemlju utiču „ekstremno loše“.
„Iran se onemogućava da kupi testove i medicinsku opremu. Imamo slučaj prethodnih sankcija, od 2015, kada je skoro pedeset odsto najneophodnijih lekova bilo nedostupno. Ljudi nisu mogli da tretiraju kancer, hemofiliju, čak ni astmu. Danas se to pogoršava izbijanjem korone. Doduše, EU je reagovala, s obzirom da ne mora da poštuje američke sankcije, ali Iran je onemogućen da koristi svoja sredstva u inostranstvu da kupuje lekove“, kaže Peović.
Kao rezultat naftnog embarga, Iran, prema procenama stručnjaka, gubi oko 40 odsto svojih prihoda (prihodi od nafte čine između 40 i 50 odsto svih iranskih budžetskih prihoda). Vvlada koncentriše resurse na finansiranje tekućih troškova, zaustavljajući, pri tom, sve investicione rashode. U takvim okvirima, iranski zdravstveni sistem, trpi. Uz to, i kupovna moć Iranaca pala je usled sankcija, inflacija je preko 40 odsto, a veliki deo stanovništva živi ispod granice siromaštva.
Srećna okolnost je, kaže Peović, što se epidemija koronavirusa stišala u Kini, pa je ova zemlja mogla da pošalje pomoć, a intervenisala je i Indija. Slanjem eksperata, laboratorija i medicinskog materijala, Kina ima ključnu ulogu u pomoći Iranu da se izbori sa epidemijom.
Za razliku od evropskih zemalja, koje su iz bojazni da će doći pod udar američkih sankcija, prestale sa kupovinom iranske nafte, Kina je kupovinu nastavila. Štaviše, Kina se, uz Rusiju, bezuspešno, založila za ukidanje sankcija Teheranu.
Na svu muku i antiiranska kampanja
Kao da teška ekonomska situacija i zdrastvena kriza nisu dovoljne, protiv Irana se vodi i kampanja u kojoj se ova država okrivljuje, osim za širenje bolesti u regionu, čak i za sakrivanje podataka o broju obolelih i preminulih, u čemu prednjači opozicija iz inostranstva.
Peović navodi da je Svetska zdravstvena organizacija saopštila da se brojevi obolelih i preminulih poklapaju sa njihovim podacima:
„Jedino što se razlikuje je metodologija utvrđivanja ko će ići na testiranje. Iran radi isto kao i evropske zemlje. Verovatno da je broj zaraženih veći, ali to se ne može tako lako utvrditi.“.
Prvi potvrđeni slučajevi koronavirusa u Iranu pojavili su se 19. februara u Komu, jednom od najsvetijih šiitskih gradova, međutim, mnogi posmatrači sumnjaju da se virus ukorenio i ranije, za vreme masovnih okupljanja koja su 11. februara održana povodom godišnjice Islamske revolucije iz 1979.
Ekstremnije mere nego u Srbiji
Deset dana kasnije održani su i izbori, na koje je vrhovni verski vođa ajatolah Ali Hamnei pozvao građane da izađu što masovnije, a da se virus koristi kao sredstvo da „obeshrabri ljude da glasaju“.
Kako se bolest širila, iransko ministarstvo zdravlja, uz pomoć vojske i volontera, opremilo je oko 1200 centara za preglede, međutim, vlada se dugo opirala uvođenju mera socijalne distance. Tek 17. marta, kada je zabeleženo 16.169 slučajeva obolelih i 988 smrtnih slučajeva, vlada je zatvorila svetilišta u Komu, u kojima se ne okupljaju samo hodočasnici iz Irana, već i iz inostranstva. Međutim, građani nisu poštovali uvedene mere. Peović navodi slučaj upravo iz Koma, kada su hodočasnici, nekoliko dana posle uvođenja mera na silu ušli u Džamiju bezgrešne Fatime.
Istog dana, 17. marta, univerziteti i škole prešli su na onlajn predavanja, bazari su zatvoreni, obustavljen je rad podzemnih železnica u većim gradovima.
U poslednjem periodu, kaže Peović, mere koje je uvela iranska vlada ekstremnije su nego u Srbiji zbog veličine teritorije i broja stanovnika. Saobraćaj između gradova je zabranjen, oko dvadeset odsto budžeta opredeljeno je borbu protiv koronavirusa. Oko 20 milona ljudi već je testirano, a oko polovina od tog broja se prati.
„Ono što je Iran u početku radio, verovetno je potcenjivanje opasnosti od koronavirusa, kao što su to radile evropske zemlje i kao što danas radi SAD. Ali, niko nije mogao da predvidi do kojih će posledica to dovesti“, komentariše Peović.
