Zašto pojedinci potroše ogroman novac da urede svoju kuću, a danas u njoj ne vole da sede. Da li više treba da nas brine stanje našeg duha ili (moguća) glad, da li su ljudi svuda isti bez obzira na granice koje nas dele? Da li se treba vraćati u normalu ili je „normala“ koju smo imali upravo bila naš najveći problem?
Ines Novačić, novinarka „Si-Bi-En njuza“, Njujork: Čuvajte se lažnih vesti
Kao što je guverner Njujorka izjavio prošlog vikenda – ovde su građani „snažni“. Ne mogu da kažem da panike uopšte nema, ali se uglavnom ne oseća puno. Ali kako situacija postaje sve gora – u Americi trenutno ima najveći broj obolelih, a u Njujorku je najgore – ispoljava se tuga i donekle ljutnja na vladu što nisu predvideli razmere ovog problema.
Živim sa sestrom, a moj dečko živi blizu nas. Jedino se sa njima viđam. Mi ne izlazimo, osim jednom rano ujutru, na trčanje ili u šetnju, a jednom nedeljno idemo kolima u samoposlugu. Kada god izlazimo, koristimo maske i rukavice.
Pošto radim u medijima, imam puno prijatelja koji su takođe novinari, teško mi je da posmatram i čitam vesti kao „normalan“ gledalac. Primećujem da veliki problem predstavlja broj lažnih izveštaja – takozvane „teorije zavere“. Savetujem da ljudi manje gledaju vesti na Jutjubu i da više čitaju pouzdane izvore informacija.
Savetujem drugima ono što meni pomaže: dnevni i nedeljni raspored – da ljudi stvore za sebe strukturu i da ne misle previše o dalekoj budućnosti i velikim potencijalnim problemima i promenama. Idemo dan za danom. Polako, bez panike.
Tara Dinić, slikarka iz Atine: Grci su hipohondri
U Atinu sam stigla iz Londona 12. marta, ali kako se situacija u Evropi komplikovala, shvatila sam da je dosta sigurnije biti u Atini nego vraćati se nazad u London.
Prijatno sam iznenađena Grcima i njihovom vladom, od 14. marta (kad je bio jako mali broj zaraženih ljudi, možda samo desetak), vlada je odmah zatvorila sve restorane, kafiće i radnje. Većina Grka, koji su na svu sreću veliki hipohondri, nose maske i rukavice kad izlaze van kuće i stoje nekoliko metra jedan od drugog. Moje komšije (pošto znaju da sam došla iz Engleske) beže od mene i pozdravljaju me iz daljine. Verovatno se boje.
U izolaciji sam već 19 dana, ne izlazim iz kuće, samo ponekad u baštu, a svakih nekoliko dana idem u šetnju po kraju ili pored mora.
Moj posao je inače vezan za kuću, imam svoju sobu i svoj svet gde slikam i gde volim da se „izgubim“ satima, tako da se moj život nije mnogo promenio.
U Grčkoj apsolutno nema nikakvih nestašica u radnjama – svega ima. Čak su i poslastičarnice otvorene i nude sveže kolače svaki dan. Pošto su Grci porodičan narod, a dosta njih brine o starim ljudima, ne kupuju hranu bahato, pošto znaju da su sada svi u teškoj situaciji. Baš me dirnula njihova humanost, mlađi ljudi se nude da pomažu starijim komšijama.
Jedino je ograničena kupovina antibakterijskog gela za ruke, mogu se kupiti samo dva komada.
Ja više meditiram nego obično, pričam više sa prijateljima preko telefona, dosta čitam i obrazujem se (učim ruski, gledam dokumentarce...).
Shvatila sam da ljudi koji beže od kuće, zapravo beže sami od sebe.
Ivana Đorđević, pi-ar i novinar „Novine Toronto“ : Mnogo teorija
Panike nema, ali je prisutna, ako pod tim podrazumevate, po mišljenjima pojedinca, „povlačenje“ u kuće. Nervoza još ne postoji zbog izolacije, ali zabrinutost je tu, ponajviše zbog finansija.
Svi u mojoj redakciji rade od kuće, mi smo uigrani tim, već 25 godina koliko „Novine Toronto“ postoje.
Za sada ima manje-više svega i primećujem da radnje stalno dopunjuju. U radnjama nema maski i sredstava za dezinfekciju, ali je premijer obećao da će ih uskoro biti dovoljno.
Sada znamo dosta neophodnih stvari o virusu, tako da mediji počinju malo da nas zamaraju. Ima dosta oprečnih informacija. Previše teorija. Kada govore o budućnosti, potencira se samo materijalna strana. Niko ne govori o duhu, o svesti, o tom mentalnom momentu koji će biti mnogo važniji nego da li ćemo imati dovoljna para.
Verica Rakočević, modni kreator: Uživajte u svojoj kući
Panike nema, naprotiv, pored svih zabrana i molbe predsednika da se ne izlazi iz kuće ljudi nisu disciplinovani. To samo govori o tome koliko nismo navikli da poštujemo pravila. Moja porodica i prijatelji poštuju red i ponašaju se civilizovano, u skladu sa prilikama.
Snabdevenost namirnicama je odlična i nema ograničenja kupovine kao ponegde na Zapadu. Izveštavanje medija je senzacionalističko. Ne verujem u teorije zavere, ali mi je čudno da je korona tako poharala svet. Mislim da se ovom virusu, iz nekog razloga, pridaje više pažnje nego što je to bilo za vreme SARS-a i ptičijeg gripa. Ali svako treba biti oprezan.
Radim u dvorištu, čitam, uživam na Avali, gledam kako se priroda polako budi, komuniciram sa decom širom sveta, poštujem sve odredbe vlade, a moja poruka je, ne paničite, poštujte pravila i ovo će proći. Sedite kod kuće, jer su mnogi od vas potrošili ogroman novac na uređenje svoja „četiri zida”, sada je prilika da u tom enterijeru i uživate.
Dr Đorđe Dinić, tehnički direktor Rijad metro projekta: Radimo uobičajeno
Ovde je prošle nedelje uveden policijski čas, od 15 časova, pa do 6 ujutro. Mi i dalje radimo u kancelariji na gradilištu. Ljudi u okruženju, mahom stranci, disciplinovani su i poštuju lokalni zakon koji je na snazi. U kancelariji je uvedeno distanciranje tako da ljudi ne sede blizu, a sastanci se vode preko Skajpa. Kako živim u kampu, to je već na neki način izolacija.
Mediji su malo „preduvali“ stvar. Mislim da statistike smrtnosti koje se dnevno objavljuju, ne daju realnu sliku stanja. jer su odraz samo onih ljudi koji su se javili da se testiraju, a ne odraz čitave populacije.
Nažalost, čitavo izveštavanje je izazvalo ekonomske potrese, uslediće veća recesija u kojoj će mnogi ljudi izgubiti posao, a trebaće dosta vremena posle da se stvari vrate u normalu koja nikada neće biti kao pre. Ko zna, možda je „normala“ koju smo imali pre korone upravo i bila problem! Ima i onih koji zagovaraju da je sve ovo urađeno kako bi se korigovale berze i resetovao ekonomski rast.
U slobodno vreme vežbam, šetam po kampu, idem ranije u krevet. Verovatno će naredna dva meseca biti teška i svako treba da održi svoj mentalni balans, jer je većini ljudi najteže da budu sami sa sobom. Ukoliko ljudi ne organizuju svoj dan, lako će da padnu u depresiju.
