Nekadašnji jugoslovenski diplomata Zoran Milivojević ocenjuje da će bilansi, kada epidemija prođe, sigurno biti stravični kod svih i zbog toga je svaka vrsta „Maršalovog plana“, kao posle Drugog svetskog rata, još na dugom štapu kao ideja.
Španski premijer Pedro Sančez je, pohvalivši dosadašnji angažman Evropske komisije na suzbijanju epidemije koronavirusa, naglasio potrebu za planom kako bi se ekonomija kontinenta obnovila.
Španija predlaže Maršalov plan za Evropu
Maršalov plan je, pokazuje nam iskustvo, jedan od najrabljenijih političkih termina poslednjih godina. Tako se o potrebi „Maršalovog plana“ govorilo u slučaju grčke dužničke krize, Ukrajine, zemalja Zapadnog Balkana, severnoafričkih i bliskoistočnih država zahvaćenim „arapskim prolećem“, Avganistana…
Sada, jedan evropski lider naglašava potrebu za planom ekonomske pomoći kakav je bio plan američkog državnog sekretara Džordža Maršala potkraj II svetskog rata. Ovaj plan, uspešno sproveden, smatra se, omogućio je dalje evropske integracije, s obzirom da su nakon njegovog sprovođenja evropske ekonomije beležile značajan rast tokom dve naredne decenije. Stoga nije ni čudo što se na Maršalov plan gleda sa nostalgijom i što se za nekom vrstom istog poseže u doba svake vrste krize, makar samo kao propagandnim sredstvom.
Pitanje je, međutim, može li EU da ostvari tako nešto, s obzirom da je epidemija poprimila pandemijske razmere i da ne postoji evropska zemlja (ne samo u okviru EU) u kojoj se nije proširila. Samim tim i ekonomske posledice osetiće svi.
EU čeka sveobuhvatno preispitivanje
Milivojević podseća na političku i ekonomsku dimenziju krize koja je zahvatila EU. Naime, određenim vidovima krize EU je zahvaćena još pre početka epidemije, a epidemija samo daje za pravo onima koji tvrde da posle nje više ništa neće biti isto.
„U EU su pali svi standardi i norme na kojima ona počiva. Recimo, princip solidarnosti je jedan od principa na kojima EU počiva i koji je, barem u slučaju Italije i Španije pao na ispitu. Prema tome, Sančezov apel me uopšte ne iznenađuje“, kaže on.
Prema rečima našeg sagovornika, predstoji sveopšte preispitivanje temelja EU i njenog funkcionisanja. Prvi rezultat tog preispitivanja, koji je počeo i pre epidemije, je jačanje nacionalnih država, a u nastavku tog preispitivanja, sledi ocena ponašanja, na primer Poljske i Češke, koje su zaustavile kinesku pomoć Italiji.
Uz to, zatvaranje granica i suspenzija Šengenskog prostora govori da je dalje političkom integrisanju članica Unije i prenosu suvereniteta država na Brisel definitivno došao kraj.
„To ne može ostati bez političkih posledica“, ocenjuje Milivojević.
Ono što sledi je, kaže Milivojević, ozbiljno preispitivanje i na ekonomskom planu. Pre početka krize, evropski budžet nije mogao da bude usaglašen, a na sceni je već solidarnost ekonomskog severa. Solidarnost mora da bude izraženija.
„Predstoji glavno preispitivanje i sigurno prozivanje Brisela i centrale, od strane Španije i Italije, oko para. Odnosno, oko solidarnosti, koja je možda sada izostala. Naredni budžeti biće daleko drugačiji nego što je to do sada bilo“, smatra Milivojević.
Evropa nije Amerika
Španski premijer je, prema rečima profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubodraga Savića, veoma dobro razumeo dva elementa krize. Jedan je zdravstveni, koji je težak i tragičan. On će se završiti na ovaj ili onaj način, sa većim ili manjim brojem žrtava. Iako se ništa ne može meriti sa gubitkom ljudskih života, gledano iz ugla društva, broj žrtava biće prihvaćen.
Ostaje da se vidi kako će funkcionisati oni koji prežive.
„U tom smislu, apel španskog premijera je dramatičan. On, u stvari, možda i na najbolji mogući način sagledava šta to čeka Evropu i svet nakon završetka epidemije“, ukazuje Savić.
A šta čeka Evropu i svet, već se vidi prema čitavom nizu pokazatelja – tržišta su nervozna, a pojedine industrije su prestale da proizvode, kao što je automobilska ili su u kolapsu, kao što su aviotransport ili turizam. Uz to, treba dodati lavinu otkaza koje radnici dobijaju. Za razliku od krize iz 2008, imamo, uz epidemiju i zatvorene granice.
U doba kada su lansirale Maršalov plan, SAD su bile neprikosnovena svetska sila, slično rimskoj imperiji i Evropa je u njemu učestvovala isključivo kao korisnica pomoći. Danas se od Evrope traži da sačini sličan plan, kaže Savić.
Drugi problem je, prema Savićevim rečima, to što Evropa više nije jedinstvena i nema snagu za novi Maršalov plan.
„Teško je očekivati onakvu solidarnost, kao što je postojala posle II svetskog rata. Čak je pitanje da li je to bila solidarnost ili globalni interes SAD, zemlje koja je imala strahovite mogućnosti da finansira tako nešto, u ekonomskom i političkom smislu“, kaže Savić.
