Nije danas vreme za promoćurno popisivanje „spoljnih neprijatelja” za koje se, tobože, „osnovano sumnja” da su virusom hteli da preokrenu geopolitičke trendove, uzdrmaju Kinu, antiglobaliste, Trampa, Evropsku uniju, suvereniste, mondijaliste...
Nije trenutak za mudrovanja kao ispred seoskog dragstora o tome kako su epidemiju korone izmislili u stvari novinari, spin doktori i marketinški magnati štiteći zle ciljeve skrivenih centara moći.
Nije momenat da se ispredaju somnabulne hipoteze o nameri nekog „centralnog mozga” da smanji broj ljudi na planeti i tako spase poljuljani ekosistem i učini budućnost ekonomski održivom.
Nije ovo tema na kojoj bilo ko sme da inkasira političke poene – ni svakodnevnim kratkovidim kritizerstvom i anarhičnim opstruiranjem državnih mera, ni prekoračenjem prerogativa vlasti i zloupotrebom vanrednog stanja.
Nije ovo prilika za nastavak međustranačkih, međuideoloških, međunacionalnih, regionalnih, interkontinentalnih i globalnih bitaka, borbi i ratova.
Nisu ovo dani kad bilo ko sme lečeći sopstvene egzibicionističke i patološke porive da preko zatrovanih društvenih mreža diže paniku, izmišlja mrtve i zaražene, nestašice, sunovrat sistema, finansijski kolaps, krah svega.
Nije ovo vreme za panično i sebično pustošenje rafova pod firmom „odgovornosti” za sebe i svoju porodicu, niti za izigravanje hrabrosti i cinično i flegmatično ispijanje ceđenih pomorandži u baštama kafića.
Nije vreme ni za osudu ljudi koji su se igrom životnih okolnosti našli u belom svetu, pa sada u teškoj epopeji pokušavaju da prođu zatvorene granice i da se nekako dokopaju zavičaja i rodne kuće.
Počeo je rat. Čovek je napadnut. Neprijatelj se zove Kovid 19. Perfidan je i podmukao. Udara na najnemoćnije. Protiv njega još nije napravljeno oružje. Nema te atomske bombe koja može da ga uništi. Nepodmitljiv je i bezosećajan.
Vreme je za disciplinu, pribranost, razložnost, solidarnost, strpljenje, poverenje, humanost, požrtvanost.
Vreme je da slušamo stručnjake, odgovorne, nadležne, ovlašćene, školovane za ovo što nas je zadesilo.
Počeo je rat. U njemu učestvojemo svi. I svi smo mobilisani i raspoređeni u dnevne i spavaće sobe. Niste u blatnjavom rovu nego na trosedima i u foteljama. Uz androide, pametne televizore sa višeinčnim dijagonalama, brzi internet, torente, netflikse, knjige, filmove.
Sedite i čekajte – to je jedini način da se pobedi nevidljivi agresor.
A kad rat prođe, a proći će, onda ćemo odmah, iste sekunde, moći da nastavimo sve nemilosrdne bitke između nas samih. Moći ćemo do milje volje za kafanskim astalima da brbljamo o stranim i unutrašnjim neprijateljima, izdajnicima, profiterima, plaćenicima...
Sad nije vreme za to.
