Samoizolacija je postala svakodnevica za sve koji su se u Srbiju vratili iz inostranstva, ali i za sve one koji su bili u kontaktu sa zaraženima.
Gavrilović je bio na skijanju u Austriji. Porodica, supruga i dva sina ostali su u Beogradu, a on se sa drugovima uputio na glečer na nadmorskoj visini od oko 3000 metara. U povratku kući, Austriju je već zahvatila epidemija koronavirusa, pa je, po povratku u Beograd otišao u (samo)izolaciju. Sve se menja, bile su njegove prve reči o samoizolaciji.
Samoizolacija – nije lako ni do kupatila
Porodicu nije video deset dana, a sada je već četiri dana u izolaciji i, iako se nalazi u istom stanu gde i oni, nema kontakt sa njima. Ima, kaže, sreću da ima stan sa galerijom, gde se on nalazi, kao i dva kupatila.
„Koristim jedno kupatilo, a oni drugo. Kupatila koristimo po određenom redosledu, da se ne viđam sa njima. Oni se povuku, kada ja treba da prođem i siđem do mog kupatila. Hranu mi ostavljaju na stepenicama. Dogovorili smo se da, zbog mera predostrožnosti, supruga otvori mašinu za pranje sudova, a ja onda ubacim čašu, kašiku, viljušku, tanjir. Trudim se da ne diram ništa u stanu, osim u delu gde boravim. Mogu reći da uopšte nije prijatno“, prepričava Gavrilović svoje iskustvo u samoizolaciji.
Iako nema simptome, svaki trenutak provodi u razmišljanju da li je zaražen ili ne, može li da zarazi nekoga. Da li se na skijanju zarazio ili ne, da li je neko od ljudi koje je upoznao tamo bio zaražen, takođe ne zna. Nepoznanica koja ga muči je i koliko treba da provede u karantinu, jer prvo je bilo reči o sedam, pa o četrnaest, a sada - dvadeset i osam dana.
„Ne možeš ništa da znaš. Sve je apstraktno i ta apstraktnost najgora vrsta pritiska koju možeš da imaš jer ne znaš sa čim se boriš. Ne znaš šta treba da uradiš. Najviše mi smeta to što nisam mogao da se testiram“, kaže Gavrilović.
Bez zdrave komunikacije, izolovan, kada se svodi na komunikaciju preko uređaja, bez izlaska napolje, nakon određenog vremena, izolacija počinje negativno da deluje.
Organizacija – “pospremanje” telefona i kompjutera
Kako bi prekratio vreme, Gavrilović se organizovao.
„Nisam hteo da budem kao mašina, pa da kažem da ću da uradim sve što sam samom sebi predložio, ali uzeo sam da sredim sve fotografije na mobilnom telefonu koje nisam sredio dve godine. Potom sam uzeo da sređujem podatke na kompjuteru. Palo mi je na pamet da neke stvari mogu da skeniram i sačuvam, da pregledam knjige i da vidim šta od njih nisam pročitao, pa da pogledam neki film… Ali, sve to je sada na silu. Sada moraš sebe da nateraš da dođeš u stanje da ti sve to bude interesantno“, kaže Gavrilović.
Radi vežbe kako bi ostao u kondiciji, a velika zamka je, prema njegovim rečima - hrana, te se trudi da ne večera. Sa porodicom se komunicira dovikivanjem.
