Duhovna dimenzija života često je potcenjivana, čak i od onih koji veruju u Boga, kaže Bokan. Ateisti su duhovnost potcenjivali govoreći da se radi o „pričama za malu decu“, da su zablude, ali i vernici su potcenjivali duhovnu dimenziju života zato što su, iskušavani svakodnevnim životom, duhovnost shvatali kao poeziju, „kao nešto lepo za nedelju pre podne“, kao da realni život zahteva drugačija rešenja – politička, finansijska, psihološka, strateška…
„Tako da je to potcenjivanje uzajamno, i ateističko i verničko. Ono se odjednom razbilo kao kula od karata za Božić ove 2020, kada je, odjednom, potekla reka ljudi koji su kretali ka crkvama, manastirima, hramovima, krstionicama, oltarima, ali na način na koji mi zamišljamo život posle smrti. Mi posle smrti i zamišljamo te beskrajne reke ljudi koje se preliću i čine tkanicu vere onih besmrtnih duša koje su krenule ka Spasenju nakon smrti“, kaže Bokan.
U Crnoj Gori - realno čudo
To se događa u realnom životu, u Crnoj Gori, gde su ljudi podvrgnuti svakoj vrsti pritisaka i ucenama, gde se takva vrsta vere plaća realnom cenom, kao što je gubitak posla, dodaje on.
„Današnja Crna Gora predstavlja jedan nadvremeni, metaistorijski, čudesni primer pobede duhovnosti nad materijalnim. Pobede nečeg što ni sami ti ljudi, koji su u litijama, nisu mogli da pretpostave, a kamoli da pomisle da će učestvovati u tome“, objašnjava Bokan.
Ljudi koji učestvuju na litijama i time prkose strahu, ucenama i zlu su čudo 21. veka koje govori o tome da i danas može da se događa ono za šta su mnogi mislili da može da se dogodi u Kosovskoj bici ili u prvim vekovima crkve.
„Mi danas možemo da gledamo čudo, da vidimo živog Boga, da taj raspeti Hristos, sa koga kaplje krv mučeništva našeg naroda, lebdi negde iznad tih ljudi kao što su u I svetskom ratu i u Balkanskim ratovima, prilikom oslobođenja Kosova, mnogi svedoci videli Hrista i Bogorodicu iznad vojnika koji su oslobađali svetinje. Kada branite ili oslobađate svetinje i kada postanete deo svetinja kao čuvar, tada se projavljuju, a ne samo prisustvuju pripadnici Visoke Srbije, te kojoj pripadaju i naši svetitelji iz prošlosti“, navodi Bokan.
Istina do koje ne doseže politika
Napominjući da je odnos crkve i države dosta teška tema, Bokan politiku definiše kao „upravljanje mogućim“ i ona se isključivo može gledati iz perspektive strategije i taktike. Suština, pak, prema Bokanovim rečima, nešto je sasvim drugo.
„Time se bavi crkva i od toga zavisi sudbina naroda, pa posredno i države. Politika ne doseže dotle, ali može da bude u službi te visoke istine koja je iznad taktike i strategije. Sveti Sava je svojevremeno uredio, i to je suština svetosavske misli, da jaka, optimalna veza između crkve, države i naroda predstavlja ideal ka kome težimo“, kaže Bokan.
Tamo gde je država zaista država, gde govori o boljitku, ali i o spasenju naroda, čini splet koji može da očuva srpsku otadžbinu i čitav srpski narod. To je ideal kome bi, prema Bokanovim rečima, trebalo da težimo.
„Dokle god shvatamo da postoji srpska država, u potencijalu, makar u odbljescima, ne samo režim, ne samo politika, narod može da se pretvori, od onih koji nisu protestovali protiv priznanja nezavisnosti Kosova i zbog ulaska u NATO, u magnovenju okrene i postane narod koji ide u litijama pod krstom i Krstaš barjakom, a da crkva koja ljudima ponekad deluje nezainteresovano, može da postane realan deo njihovih života predvodeći ih“, kaže Bokan.
