„Striži“ se razlikuju od drugih pilotskih grupa, i stranih, i ruskih. O tome ko može da uđe u tu grupu i kako se obučavaju njeni piloti za Sputnjik otkriva major Sergej Sinkjevič.
Od stranih pilotskih grupa razlikujemo se po tome što izvodimo letove na konvencionalnim borbenim avionima koji samo imaju originalnu boju, odnosno, koristimo avione koji danas, grubo rečeno idu na poligon gde primenjujemo sredstva za gađanje kako kopnenih, tako i vazdušnih ciljeva, a već sutra tu tehniku možemo i da demonstriramo, objašnjava Sinkjevič.
Kako ističe, „Striži“ se razlikuju i od drugih ruskih pilotskih grupa kao što su „Ruski vitezovi“ koji takođe vrše letove na konvencionalnim borbenim avionima.
„Pilotiramo na lovcima „Mikojana“, odnosno u pitanju su avioni Mig-29. Teže lovce kao što su Su-27, Su-30CM, Su-35S, dobili su naši drugovi „Ruski vitezovi“. Naš avion, ako se gleda po ovim kriterijumima, star je, ali je još uvek pouzdan, nije zahtevan za održavanje i po svojim borbenim mogućnostima ostaje u stroju. Čim Mig-35 bude uvršten u sastav u oružanih snaga, može se očelivati da ćemo preći na njega, ali još ne znamo kada će tačno to biti“.
Navikli smo da gledamo idealno pilotiranje „Striža“, ali da li ste imali neke opasne situacije ili žrtve?
— Svakoj pilotskoj grupi koja se dugo bavi ovim poslom dese se i crni dani, i neprijatni trenuci, i otkazivanje avio tehnike. To je normalno. To se događalo i nama, još kad smo tek počinjali da vežbamo pilotiranje. Dolazilo je do sudara u vazduhu i neki su morali da se katapultiraju. Ima i kvarova avio tehnike, ali obično je popravka laka. Hvala Bogu, do danas nismo, a nadam se da i nećemo imali ljudske žrtve.
Kako teku pripreme za let? Kako trenirate?
— Mi kao vojnici smo pre svega dužni da održavamo fizičku kondiciju prema standardima koja redovno ispunjavamo. Svaka tri meseca prolazimo proveru. Dalje, svaki pilot zna svoje slabe tačke kada je reč o fizičkoj formi. Radi se o tome kako se pripremiti tako da izdržih opterećenje tokom pilotiranja. Zato svako posebno trenira. Tokom radnog dana, kada ne letimo, idemo u teretanu. Neko trenira fudbal, neko vežba orijentaciju u prostoru, a imamo i svoj hokejški tim koji čini većina pilota. Svako se bavi sportom, ali niko ga ne tera da radi nešto konkretno, nego se svako bavi onim što mu se sviđa. Ipak, sport je neophodan jer je opterećenje takvo da moraš da budeš u dobroj formi.
Koje akrobacije su najteže za izvođenje?
— Bavimo se i grupnim i individualnim pilotiranjem. Ako govorimo o fizičkom pritisku, naravno da je on veći tokom samostalnog pilotiranja. A grupni let je jednostavno drugačiji. Pilot ga doživljava drugačije. To nije prosto pilotiranje, već je potrebno ostati u stroju, dok vođa grupe obavlja samo pilotiranje. Devedest osam odstvo pažnje pilota usmereno je na avion vođe. To jest, čovek nema vremena da gleda po kabini i kontroliše parametre uređaja. Let se obavlja u potpunosti vizuelno.
Svako leti i u grupi i sam. Teško je i jedno i drugo. Moralno je teže kad si u grupi, fizički, kad letiš samostalno. Za mene je najteža figura viraž (nagli zaokret) pod punim forsažom koji ne izvodi više niko u svetu. Posebna je veza viraža pod foražom u grupi i viraž- petlja. To je i fizički komplikovano, i veliko je opterećenje, a teško je i zadržati mesto u stroju. Ništa manje služene figure su „grupno bure“ kada se cela grupa vrti oko lidera.
Da li „Striži“ sami traže nove pilote ili ih biraju među onima koji žele da budu piloti?
— I jedno i drugo. Do 2009. godine imali smo atraktivnije uslove za pilotsku posadu. Bilo je više činova na jednakim pozicijama nego u borbenim jedinicama, bilo je više tarifnih kategorija. Odnosno, pilot je nakon dolaska u Kubinku mogao je da računa na vanredni vojni čin i visoku platu.
Sada se razlikujemo samo zbog činjenice da se bavimo zanimljivim poslom, dok nam uobičajene borbene zadatke niko nije ukinuo.
Kako biramo nove ljude? Čovek pre svega mora da ima želju. Po pravilu, radi se o pilotu koji je već služio u borbenim jedinicama i želi da bude deo pilotske grupe. On prolazi intervju za posao, a mi odlučujemo da li nam odgovara ili ne
Kakvi su kriterijumi za odabir u pilotskoj grupi „Striži“? Kako se proveravaju znanja, veštine i fizička spremnost kandidata?
— Naravno da mi imamo već razvijene metode provere. Kubinka je oduvek bila poznata po visokim zahtevima za pilotsku posadu, kako za teorijsku osnovu, tako i za fizičku spremnost i sposobnost pilota. Obični pilot ovde ne može da leti. To treba da bude neko ko strasno voli avijaciju, ko želi i radi na tome da se konstantno razvija.
Koliko dugo traje obuka novopečenog pilota i kako izgleda?
— Najmanje dve godine prođe od trenutka kada počnu da ga pripremaju za grupne letove do trenutka kada on postane deo službe. Do tada on mora da završi čitav kurs borbene obuke i da bude pilot najmanje druge klase. To je pilot koji je spreman za borbene akcije, danju i noću tokom svih vremenskih uslova, kao deo grupe. Tek nakon toga ga obučavamo u grupi.
Koliko često se obavljaju letovi za obuku?
Tri do četiri smene nedeljno po osam sati. Štaviše, većinu zadataka obavljamo u borbenoj obuci. Na primer, ovih dana imali smo taktične vežbe letenja vazduhoplovne eskadrile. Kada smo odradili sve zadatke borbene obuke, prešli smo na grupne letove. Po pravilu vršimo jedan do dva leta u jednoj smeni. I ne u svakoj smeni jer sve zavisi od vremenskih uslova. Pilotiranje traje 25 minuta, ako polećemo sa našeg aerodroma i nad njim.
Kada piloti „Striža“ idu u penziju?
— Različite su situacije: ljudi odlaze zbog godina, zbog isteka ugovora. Lekari ne savetuju da se piloti posle 35. godine bave ovim poslom. Trudimo se da okupljamo ljude mlađe od 30 godina, kako bi oni mogli da daju svoju kreativnu energiju grupi.
Kasnije mogu preći na neki administrativni posao ili leteti kao instruktori, bar se mi trudimo da tako bude. Ali nije uvek tako. Dešava se da ljudi do penzije lete u grupi.
Sada je krajnja granica 50 godina. Ali ne može svaki organizam to da izdrži. Ranije su uslovi bili stroži i piloti su odlazili u penziju sa 35 godina da bi sačuvali zdravlje.
