Od kada ga je zadesio katastrofalni požar 2004. godine, u manastiru Hilandar obnovljeno je oko 80 odsto objekata, kaže direktor Zadužbine manastira Hilandar Milivoj Ranđić.
Do sada obnovljeni su konak Sinodik, najmlađi od svih objekata koji su goreli, Veliki konak, od koga su ostali samo zidovi, paraklis svetog Nikole, jedan od četiri izgorela paraklisa, ulazni deo sa Starim konakom, a tokom prošle godine završeni su radovi na Belom konaku, kaže Ranđić.
Objekti koji čekaju na obnovu su igumenarija i dohija.
Neuklonjene posledice požara iz 18. veka
Pored izgorelih objekata, građevinska ekipa radi i na obnovi drugih objekata u manastiru. Tako se obnavlja najstariji objekat u manastiru – trpezarija.
„Taj deo manastira bio je samo dotaknut požarom, ali trpezarija, igumenarija i dohija imaju zajednički problem – zajednički bedemski zid. Zadnji i najveći njegov deo potiče iz 14. veka i ima izvesnih problema koji su bili vrlo nedokučivi. Tu je uzrok požara. Potrudili smo se za ovih šesnaest godina da ozbiljno istražimo, da bismo na kraju ustanovili da su jedan od najvećih izazova neuklonjene posledice požara iz 18. veka“, objašnjava Ranđić.
Požar iz 2004. treći je požar koji je zadesio Hilandar. Prva dva dogodila su se u 18. veku, kaže Ranđić. Požari su česti u svetogorskim manastirima, kaže on, a na Svetoj gori važi pravilo da leti tamo gore šume, a zimi manastiri.
Tri puta goreo
Od tri požara koji su zadesili Hilandar, poslednji je bio najgori, kaže Ranđić.
„Ovo je najrazorniji požar. Ono što je važno je da nije gorela crkva. Ona nikada nije gorela, nije gorela riznica, nije gorela manastirska biblioteka, najvrednije što manastir ima ostalo je sačuvano. Hilandar je baštinik velike srpske tradicije. On je najstarija srpska ustanova, koja u kontinuitetu postoji od godine kada je osnovan, u kome se održavaju bogosluženja na srpskom jeziku od kada postoji, od kada se administracija vodi na srpskom jeziku od kada postoji. Po blagu koje čuva, Hilandar je, usudio bih se da kažem, neuporediv sa drugima“, naglašava Ranđić.
Svete mošti netaknute
Obnova je, prema Ranđićevim rečima, trajala ovako dugo jer ne radi se o prostim građevinskim radovima. Sav šut koji je iznošen iz izgorelih građevina, morala je da proveri grčka arheološka služba. Prilikom iznošenja šuta, ispostavilo se da su svete mošti koje su se nalazile u prostorijama zahvaćenim požarom, ostale netaknute.
„Najstarija stvar koja je izgorela i najveći gubitak bio je jedan antimins (liturgijsko platno na kojem su predstavljena stradanja Hristova i polaganje u grob, koje se polaže na časnu trapezu, u oltaru Crkve) iz 14. veka. zatim dvadesetak ikona iz, uglavnom 17. i 18. veka, a izgorela je i svima nama poznata kompozicija Paje Jovanovića „Krunisanje cara Dušana“. To je jedan od originala. Jovanović je uradio nekoliko slika. Jednu od njih uradio je za svog prijatelja Đorđa Roša, velikog hilandarskog pokrovitelja, koji je sliku zaveštao Hilandaru“, opisuje Ranđić najveće gubitke u požaru.
Prvu fazu obnove manastira sprovele su grčke službe zaštite i grčke firme koje su one angažovali. Ta faza trajala je dve godine. za to vreme, nadležna grčka služba.
„Imali smo i više nego korektan odnos u saradnji sa službom koja se zove Centar za zaštitu svetogorskog nasleđa, a mislim da je jedna od specifičnosti tog kvalitetnog odnosa počivao na tome što taj centar nije isključivo sekularna organizacija. U njegovoj upravi nalaze se i predstavnici Svete gore“, kaže Ranđić.
Tim iz Srbije izneo radove
Zadužbina manastira Hilandar, osnovana godinu dana pre izbijanja požara, bila je nosilac posla i pomogla je da se organizuju radovi.
Druga faza započela je 2006. Sa obnovom manastira.
„To su uglavnom radili naši radnici. To je jedan tim, koji smo se trudili da sačuvamo. Poslednjih godina imali smo malo više problema. Poznato vam je da sada ne možete da nađete majstore ako u kući nešto želite da radite. To i mi osećamo, ne možete da se takmičite sa konkurencijom iz Nemačke i skandinavskih zemalja. Uspeli smo da sačuvamo jezgro od 10 do 15 ljudi. Za nas radi 35 do 40 ljudi, a ovih 10 do 15 sa nama su svih 16 godina“, kaže Ranđić.
Na izgoreli deo manastira utrošeno je do sada oko 12 miliona evra, a na druge radove potrošeno je između tri i četiri miliona. Drugi radovi, objašnjava Ranđić, odnose se na obnovu delova manastira koji nisu goreli. Pored manstirske trpezarije obnovljen je i najstariji objekat koji postoji u manastiru, kula Svetog Đorđa.
Pored toga obnovljena je infrastruktura, urađena je nova hidrantska mreža, protivpožarni rezervoar, kao i razvod elektromreže.
„Celo životno područje manastira, od zidina do mora, u dužini od oko dva kilometra, definisali smo sa namenama, šta će se tu raditi, pa otuda i nova manastirska kotlarnica, koja nije samo pitanje komfora, već pitanje protivpožarne bezbednosti. Tom kotlarnicom, iz manastira smo izmestili sva ložišta“, kaže Ranđić.
Ako bismo poredili ove radove sa nekim prethodnim, od vremena kralja Milutina, ovako veliki i višestruk poduhvat nije preduzet, zaključuje on.
