Šta je bio motiv za donošenje odluke o „puštanju migranata“ ka grčkoj granici saznaće se kasnije. Tek, za svega tri dana odnos javnog mnjenja unutar EU prema „migrantskoj krizi“ se drastično promenio. Čini se, prvi put od početka krize i briselske institucije reagovale su odlučnije.
Ključna reč – invazija
Zarad kontrole spoljne granice EU Grčkoj je poslata pomoć u ljudstvu, opremi i tehnici, opredeljeno je i 700 miliona evra dodatnih sredstava. Ipak, najvažnija promena jeste sasvim novi narativ u istupima brojnih javnih delatnika, političara i izveštavanju medija. Jedna od najkorišćenijih reči prethodnih dana ovim povodom je – invazija!
Poziv migrantima da krenu ka „zapadnim kapijama“ Turske „probudio“ je ne samo Grke i Bugare u neposrednom komšiluku, nego i većinu ostalih evropskih naroda. O migrantskoj krizi se govori već pola decenije, to je značajna predizborna tema na celom Kontinentu, zbog nje padaju i teške reči među političkim protivnicima, ali se, ipak, nikada do sada nije govorilo ovako! Nije se govorilo ovim tonom, nisu u polemikama toliko puta ponavljani pojmovi agresija, nadiranje, najezda, ofanziva. Nakon slika sa Lezbosa, prelaza Pazarkule i sa reke Marice, izgleda je značajno sužen prostor za „NVO zaštitnike ljudskih prava“ i ponavljanje priče o „solidarnosti“.
Migranti ili izbeglice
Jer, prvo pitanje koje se postavlja je: ko su ljudi koji pokušavaju da uđu u Evropu? Migranti ili izbeglice?
U Merijam – Vebster rečniku može se pronaći čak 56 pojmova, imenica i prideva, koji stoje u odnosu sinonimije sa odrednicom migrant. Između ostalog tako se može označiti i begunac, putnik, nomad, lutalica, useljenik, doseljenik, pridošlica, kolonista, prognanik, izbeglica... Ipak, u političkom rečniku ili definicijama međunarodnih organizacija pravi se jasna razlika između različitih kategorija lica. Zbog toga treba izbegavati stavljanje znaka jednakosti između migranata i izbeglica.
Migranti su osobe koje se kreću ili sele preko međudržavne granice ili unutar jedne zemlje bez obzira na to da li je kretanje dobrovoljno ili iznuđeno i bez obzira na to koji su uzroci pokreta. Sa druge strane, izbeglice napuštaju državu ili se sele unutar države (u nekim objašnjenjima lica koja se sele unutar zemlje se označavaju ne kao izbeglice, već kao „interno raseljena lica“) zato što su životno ugrožene zbog svoje rasne, etničke, religijske pripadnosti ili zbog pripadnosti nekoj socijalnoj grupi.
Izbeglištvo nastaje pod prinudom, pretnjama i direktnim pritiskom, a migracije su često i dobrovoljne, uzrokovane uverenošću pojedinaca da će im drugde biti bolje, nego u rodnom kraju.
Razlike u odnosu na 2015. godinu
Da bi nastavljali raspravu o eventualnim posledicama poslednje faze migrantske krize i mogućim kontra – reakcijama, neophodno je praviti razliku između različitih pojmova. Jer, 2015. godine evropske zemlje su bile izložene „masovnom pokretu“ izbeglica, uglavnom iz Sirije i Iraka, među kojima je najveći procenat bio onih koji su utekli pred hordama zloglasnog DAEŠ – a. U tim kolonama se nalazio veliki broj žena i dece, porodica koje su zajedno odlazile.
Danas, evropske zemlje su izložene „masovnom pokretu“ migranata, koji dolaze iz nekoliko država, uključujući i Pakistan, Sudan, Eritreju, Alžir, Tunis, Somaliju, Bangladeš, koje nisu u ratu (u svakom slučaju, rata u punom smislu te reči, kao što je u Siriji, u tim zemljama nema). U ovim novim kolonama uglavnom nema ni žena i dece.
UNHCR procenjuje da na teritoriji Turske privremeno boravi 2,2 miliona pojedinaca (neki se mogu klasifikovati i kao izbeglice, većina su migranti) starosne dobi do 24 godine, željnih da se domognu „obećanog raja“ zvanog EU. Čak šest članica EU ima manje stanovnika od tog broja. Usput, broj onih koji su u Turskoj je potcenjen. Logična pretpostavka je - broj onih koji će krenuti ka Turskoj ako se ponovi 2015. godina biće još veći.
Sve ovo treba imati u vidu kada se govori o solidarnosti i sve oštrijim reakcijama evropske javnosti.
Emil Dirkem konstatuje da su odlike solidarnosti – razumevanje i uzajamnost. Ako je razumevanje postojalo tokom „prvog izbegličkog talasa“, ako je tada bilo i neke uzajamnosti, onda se danas sa velikom pouzdanošću može reći da toga – nema.
Prema istraživanju Euraktiva iz druge polovine 2019. godine u Nemačkoj je „najrasprostranjenija briga da migranti predstavljaju teret za sistem socijalnog osiguranja. Oko 71% ispitanika složilo se sa tim stavom, a dobre dve trećine takođe smatra da postoji rizik od sukoba migranata i nemačkih građana.“ Migrante koji su sticajem okolnosti zaglavili u Turskoj niko nije zvao u Evropu, još manje su Evropljani spremni da plaćaju njihovo izdržavanje, a sve češće ih označavaju i kao pretnju.
Prelomni momenat
U odnosu evropske javnosti prema migrantskoj krizi ovo je, najverovatnije, prelomni momenat. Očigledno je da se očekuje vođenje politike usmerene ka zaštiti spoljnih granica. I očigledno je da se oko toga može vršiti određena homogenizacija. Ipak, očigledno je i da u Evropi nedostaje hrabrih političara. Da li će ovu priliku za političko zbližavanje i davanje novog smisla evrointegracijama iskoristiti?
Predsednik„evroparlamenta“ Đorđo Sasoli potpuno je „promašio temu“ vraćajući priču na neophodnost promena Dablinskog sporazuma i „redistribuciju“ onih koji traže azil – ravnomerno u sve zemlje članice. Ovaj predlog jednostavno neće proći. Nije prošao ni ranije, pre poslednjih dešavanja. Ponovo otvarati pitanje Dablinskog sporazuma znači nastavljati konfuziju i nečinjenje. A širom Evropi vidljivo je da se od donosilaca odluka zahteva delanje, jasna politika i činjenje. Bilo bi glupo i neodgovorno da to ne učine.
Posledica nečinjenja mogao bi biti potpuni raspad EU, pre nego što je bilo ko očekivao i na način kako to niko nije očekivao. EU će ili formulisati zajedničku politiku prema migrantskom pitanju, ili je više neće biti.
