Njen potpis na peticiji koja je u februaru 2019. godine predata Vladi Italije sa zahtevom da preispita priznanja takozvane države Kosovo, potvrda je dvadesetogodišnjeg požrtvovanog rada na otkrivanju istine o životu Srba na Kosmetu posle dolaska mirovnih snaga KFOR-a.
Iz Vaših razgovora sa Srbima na Kosovu i Metohiji, pogotovo sa porodicama otetih, nastale su četiri knjige: „Izgubljeno Kosovo”, „Pejzaž duše”, „Zatvor pod otvorenim nebom” i „Vučje srce”. Kada biste ih sveli na samo jednu impresiju, šta bi to bilo?
— To je utisak da se događa genocid nad jednim narodom, kako fizički, tako i kulturni, i o tome niko ne govori. Sve se dešava na samo sat vremena od Rima... Mislim da je to nepodnošljivo.
Borba za istinu o Kosovu
Više od 50 puta bili ste na Kosovu. Šta Vas iznova vraća u tu srpsku južnu pokrajinu?
— Jedno obećanje dato 2002. godine ocu Draganu, koji je u to vreme bio u Vitini. Tamo, u Vitini, ostalo je nekoliko desetina Srba. Razgovarala sam s njim, pitala šta mogu da učinim, bila vrlo potresena onim što sam videla i htela sam da pomognem. Rekao mi je da se vratim, samo da se vratim i ispričam to što sam videla. Samo je to tražio od mene... I to sam uradila.
Još jedan korak dalje u Vašoj borbi za istinu o Kosovu je i obraćanje jedinici Postcrime investigation, koja navodno istražuje ratne zločine na Kosmetu. Šta su Vam odgovorili?
— Nažalost, situacija potpuno stagnira, jer je odgovornost za nestale i trgovinu ljudima, u najmanje 500 slučajeva bila odgovornost UN, UNMIK-a i takozvane Organizacije za međunarodnu saradnju na Kosovu. Ništa se nije moglo pomeriti, a da o tome nisu bili upoznati na institucionalnom nivou. Stoga obraćati se institucijama za informacije, čak i samo brojčane, jer su brojke o nestalima pomalo „šarene”, apsolutno je potrebno, ali i apsolutno beskorisno. Osoba s kojom sam imala kontakt je i Dik Marti, koji je obavio sjajan posao napravivši izveštaj koji je kasnije dostavljen Evropskoj komisiji. On se povukao, otišao u penziju, povukao se sa mesta poslanika i priča je zamrznuta, stoji, tako da i dalje čekamo da neko na to odgovori i da reagujemo u skladu sa tim.
Prvi ste upozorili i na šverc ljudskih organa kidnapovanih Srba sa Kosmeta. Kažete: „Više od 2.000 Srba je nestalo pred očima tzv. međunarodne zajednice i nikoga za to nije briga.” Nažalost, za to niko i ne odgovara, a u medijima, čak i nekim u Srbiji, pojavljuju se i dalje iskazi tipa: navodni šverc organa, navodna žuta kuća. Šta je Vas uverilo da je šverc organa otetih Srba sa Kosova istina?
— Ja tu nemam nikakvu dilemu. Čula sam mnoga svedočenja članova porodica, mnoge iskaze svedoka, videla da se mnoge priče podudaraju. Ljude su manje-više odvodili na isti način, imamo svedočenja o privremenim zatvorima koji se dovode u vezu sa odvođenjem ljudi i potom njihovim prelaskom u Albaniju... Dobili smo i svedočenja iz izveštaja Dika Martija, a uprkos činjenici da svedoci kasnije misteriozno nestaju ili dožive nesreću, ima i živih. Navešću samo jedan primer – slučaj inženjera Dragana iz okoline Parteša, čiju sam majku dobro upoznala. On je odveden i ubačen u kola, pred očima više svedoka, dok je ulazio u fabriku IBG u Gnjilanu, u kojoj je radio, a koja je septembra 1999. godine prešla pod kontrolu OVK.
Na kraju je odveden u Albaniju, gde su mu nasilno izvađeni organi. Sve se to desilo u roku od dve godine, a on je bio živ do 2001, o čemu imamo potpuno osnovana svedočenja. Kako za ovaj slučaj, tako i za druge slučajeve. Svoje tekstove ne zasnivam na mašti, niti su u pitanju emocije, već se radi o konkretnim činjenicama.
Prvi ste pisali i o žrtvama osiromašenog uranijuma na KiM među italijanskim vojnicima. Kako se taj problem rešava u Italiji?
— Sa mnogo prikrivanja. Do sada smo s tim u vezi dobili samo jedno priznanje. U prethodnoj vladi, sastavljenoj od Lige za sever i Pokreta pet zvezda, ministar zdravlja, inače žena čije je prezime Grillo, po vokaciji lekar, patolog, zvanično je podnela izveštaj Predstavničkom domu italijanskog Parlamenta i iznela brojke: radilo se o oko 400 mrtvih italijanskih vojnika i 7.500 obolelih.
To je prvi put da su iznete brojke, a mislimo da su one mnogo veće. Do sada je 20 presuda italijanskih sudova osudilo Ministarstvo odbrane i presudilo u korist porodica umrlih koje su tražile odštetu. Videćemo šta će se dogoditi.
Najsramnija stranica u istoriji Italije
Obeležili smo 20 godina od NATO agresije na SRJ. Kako danas vidite njene posledice, kome je bila potrebna ta agresija ?
— Za mene su najsramnije stranice u istoriji moje države to što je učestvovala u agresiji na Jugoslaviju. U Ustavu Republike Italije stoji da Italija odbacuje rat, a vodili smo rat sa državom koja nam nije objavila rat, koja nas nije napala, sa socijalističkom, prijateljskom zemljom... Kao posledica, stvorena je neka vrsta crne rupe u centru Evrope, a to je kriminalna država Kosovo sa američkom bazom „Bondstil”, koja stoji kao bastion američkih interesa, sigurno ne evropskih...
Dugo je pripremana ta agresija, bilo je jasno šta će se dogoditi... Danas kada se sve više otkriva šta se te 1999. godine zaista dešavalo, kako je kreiran „slučaj Račak”, ostaje pitanje kome je i iz kojih interesa sve to trebalo?
— Mislim da je odluka bila da se uništi Jugoslavija, da Amerikanci naprave slobodan prolaz u centru Evrope, na Balkanu. To nije moglo da se sprovede uz prisustvo jakih srpskih institucija, zato što Srbija nikada ne bi to dozvolila i stoga je bilo potrebno da se ukloni jedan narod, da se ukloni Srbija, njena institucionalna funkcija, da bi se napravio slobodan prolaz za čitav niz različitih vrsta trgovine, nezakonitih aktivnosti koje se sada slobodno obavljaju.
Srbija u Evropi, ali ne na kolenima
Činjenica je da odnosi između država nikada nisu crno-beli, da pored zvanične postoji i narodna diplomatija... Italijanski vojnici u sastavu KFOR-a su istinski obavljali svoj posao štiteći one koji su bili najugroženiji na Kosovu – Srbe i srpske manastire. U Vojnofilmskom centru „Zastava-film” snimljen je i dokumentarni film „Sedmorica sa Drine” o sedmorici Italijana, mladih garibaldinaca koji su bili dobrovoljci srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Ako se prisetimo i akcije italijanskih vojnika koji su u to vreme pomogli u prevoženju srpske vojske iz Drača i Valone, gde bi bile te tačke „zlatnog preseka” u italijansko-srpskim odnosima? Šta je to što nas najviše spaja, gde to možemo najviše da vidimo?
— Što se garibaldinaca tiče, zahvaljujem Vam se na tom pitanju, to je stranica italijanske istorije koju mnogo volim. Organizovali smo konferenciju na Univerzitetu u Modeni u saradnji sa Katedrom za Istočnu Evropu o jednom od garibaldinaca – Đuzepeu Barbanti Brodanu (Giuseppe Barbanti Brodano), koji je bio anarhista, socijalista, koji se borio protiv Turaka zajedno sa Srbima i koji je potom napisao divne stranice o svom boravku u Beogradu. To je prava slika bratstva, internacionalizma, skoro gevarizma, kao izraz najjačeg osećaja slobode, koja mi zaista leži na srcu. Stoga slava garibaldincima za njihovo prijateljstvo i socijalističku internacionalnost sa Srbima.
Kako vidite Balkan danas, kao i položaj Srbije u njemu?
— Balkan je uvek bio centralni prostor Evrope. Nasmejem se kada čujem kako Srbija treba da uđe u Evropu. Srbija je srce Evrope. Na Balkanu je uvek bilo rata i sukoba... Smatram da Srbija mora apsolutno biti deo Evrope, čak i ove veoma manjkave Evrope, ali ne na kolenima i ne po cenu gubitka duše.
Pročitajte još:
