Televizijski film „Proleće na poslednjem jezeru“, po scenariju Vuleta Žurića u režiji Filipa Čolovića premijerno će biti prikazan večeras na Festu.
Film se bavi specifičnim trenutkom, kad su neposredno posle bombardovanja Beograda 1941. godine sve jugoslovenske diplomate, zajedno sa porodicama, deportovane iz zemalja koje je okupirao Treći rajh, a nacisti su ih smestili u jedan hotel na obali Bodenskog jezera.
Među diplomatama nalazio se i Ivo Andrić, ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj, koji se našao s jedne strane usred traumatične političke situacije, a s druge u ljubavnom trouglu s Milicom Babić, koju će u budućnosti i oženiti.
Andrić na čelu delegacije nemoćnih u nacističkom „zlatnom kavezu“
U hotelu na Bodenskom jezeru bile su deportovane jugoslovenske diplomate sa svojim porodicama početkom aprila 1941. godine čim je Jugoslavija napadnuta i tu su proveli nekih 45 dana u jednoj vrsti zlatnog kaveza, kaže za Sputnjik scenarista filma Vule Žurić.
Prve podatke o drami jugoslovenskih diplomata Žurić je našao u knjizi Žanete Đukić Perišić „Pisac i priča“ posvećenoj Ivu Andriću, gde se u jednoj dužoj fusnoti nalazi priča o Andriću „na čelu te delegacije nemoćnih i ražalovanih diplomata“.
Prema njgovim rečima, naše diplomate su u istorijskom smislu imale pravo, po svim konvencijama koje se tiču sudbine diplomata u slučaju rata, da izaberu gde će da odu i hteli su da odu u Švajcarsku koja se nalazila preko puta, na drugoj obali Bodenskog jezera.
„Međutim, Nemci kao Nemci, odnosno gestapovci kao gestapovci, oduzeli su našim diplomatama to pravo, rekavši da Jugoslavija više ne postoji i da oni ne predstavljaju više nikoga. Onda su ih tu ispitivali, imali su neke dosijee o pojedinim diplomatama, a jedino je Ivo Andrić dobio povlasticu, budući da je bio već uveliko etabliran pisac i prijatelj nekih ljudi koji su bili u vrhu vlade Trećeg Rajha, među kojima je bio i Ernst Jinger, veliki nemački pisac, da sam ode gde god hoće“, kaže scenarista filma.
Andrićeva lična drama u ljubavnom trouglu
Međutim, Ivo Andrić je odabrao da se sa diplomatama vrati u Beograd, kao što je i 1914. posle Sarajevskog atentata iz Krakova gde je mogao da ostane, pohitao u zemlju i bio uhapšen u Splitu, dodaje Žurić.
Ono što je važno i što produbljuje interesovanje za taj period i mogućnost da se o tome ispriča jedna filmska priča, jeste podatak da je u isto vreme u tom hotelu bila i Milica Babić-Jovanović, buduća Andrićeva supruga, ističe Žurić. Ona je u to doba bila venčana sa Nenadom Jovanovićem, Andrićevim atašeom za štampu iz Berlina, dodaje on.
„To je priča o bezuspešnom nastojanju naših diplomata da ostvare svoja prava i neverovatno teškom bremenu koje se spušta na Andrićeva, prvo službena a potom i privatna pleća, jer se unutar njegove sobe koja je bila spojena sa sobom bračnog para Babić-Jovanović odigrava ta drama. S jedne strane, Andrić ne može ništa da učini da spasi te ljude i da im obezbedi zagarantovanu slobodu, a sa druge strane odvija se njegova lična drama jer se nalazi usred ljubavnog trougla“, kaže Žurić.
Andrićev pi-ar
Reč je o stvarima koje nisu poznate našoj javnosti i utoliko je izazovnije bilo na taj način, u sat i po, baviti se sa jedne strane pikanterijom, a sa druge jednim izazovom da se jedan deo Andrićevog života koji nije bio dosadan ni zakopčan, konačno iznese pred javnost u ovakvom, filmskom obliku, dodaje on.
Kad je reč o Andrićevom ljubavnom životu, Žurić smatra da je naš nobelovac imao izgrađen lični pi-ar, jer je o sebi stvorio dvodimezionalnu sliku jednog „uglađenog i uštogljenog predratnog gospodina“ kojem se ne može prići ni sa jedne strane i zaviriti u njegovu intimu.
Međutim, Ivo Andrić bio je čovek od krvi i mesa i kao takav je prikazan u filmu u kome „dela kao što dramski junak dela u takvim odnosima“, ističe scenarista filma.
Zatočenici u nacističkoj „Prokletoj avliji“
„Međutim, sa druge strane, samo Andrićevo delo i sve ono što zrači iz njega, u stvari je delovalo na nas tako da je postojala neka vrsta, ne strahopoštovanja nego andrićevske mere, zato što je neki standard kojim smo se vodili bio da pokušamo da napravimo neku vrstu Bi-bi-sijevske produkcione atmosfere i da u okviru hotela na Bodenskom jezeru imamo nešto od te atmosfere iz engleskog viktorijanskog doba, a sa druge da imamo neke ljude koji su zatočeni u jednoj stilski drugačije opremljenoj 'Prokletoj avliji' gde se čak pojavljuje i Karađoz“, kaže Žurić.
Čini mu se da je ekipa filma uspela da u tragediju stanja utka i konkretne događaje i neku vrstu akcije koja bi mogla biti u najboljoj tradiciji filmova koji se tiču Narodnooslobodilačke borbe, odnosno našeg odnosa „spram tih bezobraznih Švaba koje su drugi put u 20. veku došli na našu teritoriju“.
Andrića u „Proleću na poslednjem jezeru“ tumači Tihomir Stanić, a u filmu igraju i Nebojša Milovanović, Olga Odanović, Nataša Tapušković, Marija Vicković, Aleksandar Đurica, Jelena Ćuruvija, Dragan Petrović, Jovan Jovanović, Boris Komnenić i Branislav Trifunović.
Film „Proleće na poslednjem jezeru“ nakon premijere na Festu, biće prikazan 14. marta na prvom programu RTS-a.
