Pre dvadeset godina u krvavoj bici u Argunskoj klisuri poginula je četa Pskovskih padobranaca, braneći kotu 776 od čečenskih bandita i terorista koji su na njih jurišali urlalajući „Alahu akbar“.
Herojska smrt ovih mladića nikoga nije ostavila ravnodušnim. Podvig ovih momaka zaslužuje da se pamti. Da se o njemu priča budućim pokolenjima.
Pogibija ovih momaka je izazvala niz kontraverzi: jedni su hvalili podvig ruskih vojnika, dok su drugi pokušavali da budu „generali posle bitke“ iznoseći niz zamerki na ručun komande pa i samih padobranaca. Ostavimo neka vreme da svoj sud.
U Argunskoj klisuri, kao ni na Košarama, golobradi mladići nisu odstupili
Jedna istina je neosporna – oni nisu odstupili. Oni se nisu uplašili, iako su sasvim sigurno bili svesni nadmoćnosti neprijatelja. Nisu kukavički napustili svoje položaje, iako su uglavnom bili tek jedva punoletni, dok su na njih fanatično jurišali banditi, od kojih je većina bila pod dejstvom narkotika.
Ono što je prethodilo bici na koti 776,0 su događaji vezani za Drugi čečenski rat 1999/2000. U toku je bila protivteroristička operacija ruske vojske koja je isterala bandite iz Dagestana, sateravši ih u obruč.
Pretpostavljalo se da će banditi preko planinskih venaca pokušati da se izvuku iz okruženja. Pskovski padobranci zauzimaju presudne kote, za koje se verovalo da će teroristi koristiti kao izlaz. Jedna od tih kota je bila i 776,0. Međutim, protivno očekivanju komande ruske vojske da će teroristi pokušati proboj u malim grupama, banditi su se udružili u jednu grupu koja je brojala, prema nekim ocenama, oko 2,5 hiljade ljudi. Grupu su sačinjavali teroristi odreda „Džimar“, odredi arapskih plaćenika, kao i bande terorista pod vođstvom Šamila Basajeva, Vahi Arasanova, Bagaudi Bakujeva.
Krajem februara 2000.godine, šesta Četa Pskovskih padobranaca je dobila naređenje da zauzme uzvišenje Istivkort, na koti 776,0 da bi, utvrdivši se na koti, zadržala grupe terorista.
Padobrancima šeste čete kojima je komandovao potpukovnik Jevtjuhin i major Molodov, pridružio se i Treći vod Četvrte čete pod komandom poručnika Jermakova i majora Dostovalova kao i izviđačka patrola pod komandom starijeg poručnika Vorobjeva. Na taj način, kotu 776,0 je branilo 90 ljudi
Mučki napad iz zasede
Tog 29 februara, nad kotom 776,0 su se spustili oblaci i izmaglica. Banditi su već bili u blizini.Napad je počeo iznenada, mučki iz zasede, na izviđačku patrolu koja je odgovorila na vatru. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je neprijatelj daleko brojčano nadmoćniji. Patrola odstupa prema koti i ostatku čete. Prilikom odstupanja gine major S. G. Molodov komandir Šeste čete. Uprkos pogibiji svog komandira padobranci šeste čete nisu ustuknuli ni korak nazad.
Napad za napadom. Teroristi granatiraju položaje Čete minobacačima.U pauzi između granatiranja urlajući „Alahu Akbar“ pokušavaju da se popnu na kotu.Gubitaka među banditima je mnogo, ali i među padobrancima. Ginu zajedno komandiri i kadeti. Često pokušavajući jedni druge da zaštite.
Jedinice koje su se nalazile na susednim kotama, pokušavale su da priteknu u pomoć, ali je to prosto bilo neizvodljivo zbog ogromnog broja bandita koji su sa svih strana okružili šestu Četu i poput zveri kidisali na njih. Avijacija takođe nije bila u stanju da dejstvuje zbog guste magle i bukove šume, koja je okruživala kotu. Jedinu pomoć padobrancima je pružala artiljerija, koja se nalazila na susednim kotama. Dejstvo artiljerije je korigovao kapetan Viktor Romanov, koji je i ranjen nastavio da navodi vatru po teroristima koji su trpeli velike gubitke. Uprkos dejstvu artiljerije, banditi su napadali u novim i novim talasima. Dolazilo je i do borbe prsa u prsa sa, od upotrebe narkotika, razjarenim teroristima.
Banditi su u jednom trenutku pribegli lukavstvu pozvavši padobrance da se predaju. Vikali su „Rusi predajte se, nećemo vam ništa uraditi“. Nudili su novac, ali se padobranci na njihovo lukavstvo nisu obazirali. Nastavili su da se bore. Skoro svi su bili ranjeni.Zajedno sa svojim borcima,ginuli su komandiri Čete. A municije je ponestajalo.
Tokom noći (jedan sat posle ponoći) po pozicijama terororista je dejstvovano iz raketnog bacača „grad“. Bitka je nakon toga utihnula. Iskoristivši predah (od 3 do 5 ujutru) u pomoć padobrancima šeste Čete se probija Treći vod Četvrte čete, koji je bio na susednoj koti. Vodom je komandovao poručnik Oljeg Jermakov koji je za vreme proboja iako teško ranjen ostao da pokriva proboj. Oljeg Jermakov je poginuo, ali vod je uspeo da se probije do ranjenih padobranaca, čime je podignut moral. Shvativši da nisu napušteni, hrabri padobranci odbijaju još jedan nalet terorista. Ali živih je ostalo svega nekoliko.
Potpukovnik Mark Nikolajevič Jevtjuhin ,koji je svo vreme bio na vezi sa komandom, poslednji put se javlja u 6.10 ujutru. Njegove poslednje reči bile su „Levo pedeset! Zbogom, momci.“
Četa je navukla vatru na sebe… Sve je utihnulo.
Teroristi zauzimaju kotu, ali se kratko zadržavaju na njoj. Usled besa i nemoći iživljavaju se nad telima poginulih padobranaca. Dan nakon bitke, kada je ruska vojska uspela da potisne teroriste sa kote, pred očima su im se ukazala unakažena tela heroja.
Bitka za kotu 776,0 pokazala se presudnom za tok Drugog čečenskog rata. Male grupe terorista koje su uspele da se provuku iz obruča su se potpuno demoralisane borbom sa šestom Četom ubrzo predale.
Cena koju je šesta Četa platila bila je ogromna. Poginulo je 84 padobranaca.Poginulo je 84 većinom golobradih mladića(od 18 do 20 godina) koji su svoje živote položili na oltar Otadžbine.
I ne samo za odbranu svoje zemlje.Oni su branili jedni druge. Drug je branio druga. Starešina vojnika, vojnik komandira..
U smrti svi su bili jednaki.
A nama ostaje da pamtimo… Da nikada ne zaboravimo… Ni naše Košare… Ni kotu 776,0..
Neka im je večna slava.
