Na početku Drugog svetskog rata, sestre Julija i Roza Haritonove su živele u Staljingradu, gde su se preselile iz Penze prateći oca koji je radio u štampariji. Još kao mlade su bile vredne, pa je Roza radila u fabrici, a Julija kao telegrafistkinja.
Porodica Haritonovih je imala ukupno četvoro dece. Kad je počeo rat, najstariji Jurij je otišao na front zajedno sa ocem, a bliznakinje Roza i Galja su sa mlađom sestrom Julijom ostale u Staljingradu gde ih je zateklo bombardovanje.
Devedesetčetvorogodišnja Roza Pavlovna se priseća da prilikom evakuacije tokom bombardovanja grada, u opštem metežu koji je nastao, nije bilo moguće videti se sa najbližima. Nije bilo vremena za opraštanje – sve vreme su grad nadletali avioni koji su ga bombardovali.
Porodica je sve vreme bila uverena da je Roza poginula u bombardovanju fabrike, jer kada su rođaci stigli do fabrike, tamo su zatekli sveže ruševine. Međutim, Rozu su uputili na drugu obalu Volge, pa odatle u Čeljabinsk, a njenu sestru bliznakinju Galju i mlađu Juliju zajedno sa majkom u Uzbekistan.
Život nakon evakuacije
Julija Pavlovna je sačuvala porodičnu fotografiju na kojoj su ovekovečene tri sestre: Galja, Roza i ona. Na poleđini slike je svojeručno napisala da je Roza umrla 1942. godine, iako je sve to vreme njena sestra bila živa i radila u fabrici u Čeljabinsku, ističući se kao vredan radnik.
Nakon evakuacije Roza je još dugo pokušavala da sazna nešto o sudbini svojih najbližih, ali bezuspešno. Iako nije mogla da poveruje da su poginuli, potraga nije davala rezultate. Posle rata je ostala da živi u Čeljabinsku, udala se i u tom gradu je proživela ceo svoj život.
U međuvremenu je u Uzbekistanu Julija Haritonova ostala i bez majke i starije sestre – obe su poginule u strašnim uslovima evakuacije. Julijina mama je umrla od gladi, a kasnije je od tifusa umrla i Galja.
„Mama je jako tugovala zbog smrti majke i sestre. Tada je mislila da je izgubila celu porodicu. Svaki dan je odlazila na majčin grob, gde ju je jednog dana videla žena koja joj je ponudila da radi u dečijem obdaništu. Upravo ta žena je odigrala veliku ulogu u daljoj maminoj sudbini. Mama je naknadno odlučila da se vrati u Penzu gde je sa porodicom živela pre rata i završi pedagošku školu, posle čega je zatim praktično ceo život radila u školi kao učiteljica”, priča Svetlana, kćerka Julije Pavlovne.
Slične priče
Potragu za rođacima izgubljenim za vreme rata nastavili su i deca i unuci Julije i Roze Haritonove. Aljona, unuka Roze Pavlovne, je 2014. godine poslala molbu na sajt televizijske emisije „Čekaj me” da joj pomognu da pronađe sestre i starijeg brata njene bake, ali odgovor nije dobila.
„Tražili smo i sami, preko interneta, ali bez rezultata. Mama se često stidela što je rođaci ne traže, a ove godine je posebno mnogo puta plakala i prisećala se – kao da je predosećala da će sresti svoju sestru”, priča Olga, kćerka Roze Pavlovne.
Prošlo je šest godina otkad je Aljona poslala molbu za pomoć u pronalaženju rođaka njene bake na sajt emisije „Čekaj me” pre nego što su molbu videla deca Julije Pavlovne, koja su takođe pokušavala da pronađu izgubljene rođake.
„Mama čak nije ni tražila Rozu, jer je bila spolutno uverena da je poginula. Kada smo predavali dokumenta o potrazi za rođacima, mama je navodila ime svog starijeg brata Jurija. On je bio pozvan na front i bez obzira na sve pokušaje potrage, mama ne zna da li je živ ili ne. Nema ga na spisku poginulih, ali ni na spiskovima zarobljenika”, objašnjava Svetlana, kćerka Julije Pavlovne.
Pročitavši na sajtu emisije pismo o potrazi za Jurijem Haritonovom, porodica Julije Pavlovne je shvatila da to nije puka slučajnost. Međutim, saradnici emisije nisu mogli da daju skoro nikakve detaljnije informacije o ljudima koji su poslali molbu 2014. godine, osim da je pismo poslato iz Čeljbinske oblasti. Tada su deca Julije Pavlovne zatražila pomoć od čeljabinske policije.
Potraga za izgubljenom sestrom
Molba iz Penze o potrazi za nestalom osobom je 4. januara 2020. godine stigla do zamenika načelnika Istražne službe u Čeljabinskoj oblasti Nikolaja Olefira. Iako mu je bilo jasno da su male šanse da se pronađu izgubljeni rođaci, imao je jaku ljudsku želju da pomogne.
Uprkos tome što nije raspolagao s mnogo informacija, policajac je uspeo da pronađe Aljoninog oca, sina Roze Pavlovne.
Kako je Olefir pojasnio, inicijalni podaci korišćeni u potrazi su bili netačni – pogrešna je bila godina rođenja Roze, kao i godina njene evakuacije iz Staljingrada, pa čak i ime, koje se, kako se ispostavilo, piše drugačije.
Nikolaj je nastavio potragu tokom novogodišnjih praznika i naposletku pronašao adresu na kojoj je živela porodica Roze Pavlovne, pa je te podatke prosledio porodici Julije Pavlovne. Međutim, ispostavilo se da porodica Roze Pavlovne odavno ne živi na toj adresi, pa je u daljoj potrazi pomogao internet, kao i bivši susedi koji su imali sačuvan broj telefona Olge, kćerke Roze Pavlovne. Prema njenim rečima, telefonski poziv rođaka iz Penze ju je šokirao.
„Podigla sam slušalicu i čula nepoznati glas koji je rekao: ‘Zdravo, mi smo vaši rođaci’. Isprva nisam razumela da se radi o maminoj sestri, a na drugoj strani žice se začulo plakanje. I sama sam počela da plačem i čak sam htela da zamolim da se čujemo kasnije, jer nikako nisam mogla u sve to da poverujem”, opisuje Olga.
Susret nakon 78 godina
Roza Pavlovna se veoma obradovala kad je saznala vesti o pronađenoj sestri, ali su joj doktori zbog godina zabranili da otputuje u Penzu, budući da je udaljena skoro 1.200 kilometara. Tada se na put spremila Julija Pavlovna, koju je u Čeljabinsku sa nestrpljenjem čekala starija sestra.
Olga, kćerka Roze Pavlovne priča kako je njena majka bila jako nervozna uoči sestrinog dolaska i opisuje kako je dan Julijinog dolaska bio veoma emotivan: „Kada su je uveli u kuću, obe sestre su se rasplakale. U stvari, svi su plakali – i žene i muškarci.”
Prema Olginim rečima, Julija Pavlovna se učinila strožijom i suzdržanijom od svoje sestre, ali su žene generalno bile dosta slične, čak su se isto i šalile. Ispostavilo se da su Roza i Julija svojoj deci dale imena svoje majke i starijeg brata.
Sada su sestre u kontaktu preko društvenih mreža i pozivaju se u goste.
„Mnogo me je obradovala vest da mi je sestra živa. Pre toga sam živela kao u mračnoj šumi, ne znajući da imam takvu porodicu”, priča Roza Pavlovna.
Policajac Nikolaj Olefir, zahvaljujući kome je došlo do potresnog susreta sestara nije prisustvovao tome, ali je preko interneta video sliku srećnih sestara.
„Drago mi je da sam mogao da pomognem – svi mnogo dugujemo njihovoj generaciji, jer su zbog nas mnogo toga preživeli. Još kao mlade devojke su toliko strahota doživele: rat, glad, hladnoću, gubitak voljenih. I, evo, dočekale su devedest i neku godinu”, završava priču policajac.
