Postupak privatizacije Komercijalne banke, koji je od prvog dana izazivao pozornost javnosti, priveden je kraju. Odabrana je najbolja ponuda i preostalo je samo da država potpiše kupoprodajni ugovor sa NLB bankom iz Slovenije. Reč je o banci u kojoj država Slovenija vlasnik 25 odsto akcija, dok Melon banka iz Njujorka upravlja sa 62 odsto deonica malih akcionara.
Na pitanje zašto je Komercijalna banka koja ima 11 odsto udela na bankarskom tržištu naše zemlje, treća je po visini aktive i ima najveću deviznu štednju građana, morala da bude prodata, kada je protiv toga bila struka, pa i guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, profesor bankarstva na Ekonomskom fakultetu u Beogradu dr Đorđe Đukić kaže da ona uopšte nije morala da bude privatizovana.
Zašto se prodaje Komercijalna banka?
U uslovima kada vlada Srbije nema problema sa budžetom i kada ne postoje problemi servisiranja spoljnog duga pregovaračka moć je apsolutno bila u rukama vlade i monetarne vlasti i nije bilo vreme da se to čini, objašnjava Đukić za Sputnjik.
On uz to dodaje da je jako bitno što je tržišni ambijent sada jako nepovoljan.
„Naročito zbog efekata koronavirusa, trgovinskog sukoba na relaciji Evropa SAD i rastućih novih geopolitičkih poremećaja. Svi znaci ukazuju, da to može kumovati da svetska ekonomska kriza bude na pomolu“, napominje sagovornik Sputnjika.
Ta banka je prošle godine ostvarila rekordan profit od 74 miliona evra, a država je, da bi uopšte mogla da je proda, morala prvo da postane njen većinski vlasnik zbog čega je određenim akcionarima isplatila oko 260 miliona evra. Na pitanje kakvu korist država ima od prodaje Komercijalne banke, Đukić kaže da tu apsolutno nema racionalne računice.
On podseća da se država ranijom takozvanom - put opcijom - obavezala da akcionarima EBRD, IFC-a i fondovima iz Nemačke i Švedske DEG i SVED, isplati za njihove akcije unapred dogovorenu cenu koja je bila viša od tekuće berzanske. Već to je išlo u prilog oceni da u tako nepovoljnim uslovima ne treba prodavati banku, jer je priliv likvidnosti u takvim uslovima jako mali u odnosu na činjenicu da će banka u narednih nekoliko godina na bazi profita koji već ostvaruje, nakon restrukturiranja, novom vlasniku brzo omogućiti da povrati uloženi kapital.
Primer Poljske i Mađarske
Na pitanje, u kakvu nas poziciju dovodi prodaja tako značajne državne banke zbog koje Srbija, s izuzetkom Poštanske štedionice, ostaje samo sa stranim bankama koje u slučaju krize po pravilu povlače kapital, Đukić je ocenio da je reč o neodgovornom potezu.
On je ukazao na primere Poljske i Mađarske. Svesne potencijalno nove krize one su smanjile udeo stranog kapitala u bankarskoj industriji, Poljska ispod 50 odsto, a Mađarska je prema poslednjim podacima iz 2018. nešto iznad 50 procenata.
„Mi idemo u suprotnom pravcu. Ukoliko bude dolazilo do odliva kapitala, a sigurno će dolaziti, jer će centrale štititi sopstveni interes, Srbija će ostati bez manevarskog prostora da reaguje na tu buduću kriznu situaciju. Bićemo potpuno nepripremljeni za te nove šokove u narednih pet ili šest godina jer smo se sami neodgovornom odlukom odrekli toga“, kaže Đukić.
On napominje da su najbolji argument za te teze, primeri zemalja poput Poljske koje su i najbolje prošle nakon izbijanja globalne krize. Kada je Mađarska shvatila u čemu je problem kada dominira strani kapital, to je korigovala. Orbanova vlada i centralna banka su, kako je napomenuo, povećali udeo države i državnog kapitala u bankarskoj industriji na 50 posto da bi sebe spremili za spoljni remetilački faktor u budućnosti.
„Mi ćemo kao ljuska na okeanu biti prepušteni odlukama centrala tih stranih banaka koje će štiti svoj interes kao što je i do sada bio slučaj. Ono što je poražavajuće je i to da, kod finansiranja krupnih investicionih projekata, kada imate jaku domaću banku i dobro upravljanje tom bankom, vi možete da tražite druge partnere kod komercijalnog finansiranja i da usmeravate sredstva u ono što je zaista nacionalni interes“, upozorio je profesor bankarstva na još jednu posledicu.
