Nova „afera plagijat“ izbila je kad je pisac, novinar i prevodilac Muharem Bazdulj objavio tekst „Vinaver(i) iz Klaoničke ulice“ kojim je dokazao da je izdavačka kuća Kontrast objavila „najbrutalnije plagirane prevode“ „Kuge“ Albera Kamija i „Životinjske farme“ Džordža Orvela.
Bazdulj je naslutio da su „prevodioci“ Dejan Zakić i Konstantin Popović, u stvari, pseudonimi i dokazao da su njihovi „prevodilački poduhvati“ najobičnije ekaviziranje prevoda kapitalnih dela svetske književnosti jugoslovensko-hrvatskih prevodilaca Ive Hergešića („Kuga“) i Vladimira Roksandića („Životinjska farma“).
„Afera plagijat“ bez rečenice: Da smo krali — krali smo
U odgovoru Bazdulju, vlasnik izdavačke kuće Kontrast Vladimir Manigoda u tekstu „Ne tražim pomilovanje“ priznao je grešku, izvinio se javnosti, ali i zapretio tužbama svima koji ubuduće budu narušavali ugled njegove izdavačke kuće.
Muharem Bazdulj kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“, koja će biti emitovana u subotu, da „pozdravlja otvoreno priznanje onoga što su uradili“ Manigoda i njegov najbliži saradnik Danilo Lučić.
„S druge strane, tu postoji ipak jedna vrsta relativizacije, eto, da se to desilo greškom da su to nekakvi čudni putevi katalogizacije. Ja verujem da postoje greške u katalogizaciji, ali te greške mene ne zanimaju. Te knjige su u imresumu potpisane tim imenima i ja ne verujem da se to može desiti slučajno. Važno je da je priznato da je reč o plagijatu. Mislim, ali i to mogu na nekom psihološkom nivou da razumem, da oni ne žele da kažu 'da smo krali – krali smo' nego se ponašaju kao da je golub-pismonoša sleteo na tastaturu i otkucao pogrešno ime, ali opet – bolje išta nego ništa“, smatra Bazdulj.
Dva-tri autogola na četiri do pet stranica
Prevodilac Vladimir D. Janković, koji je takođe reagovao na Bazduljev inicijalni tekst, kaže da bismo čak i prema prestupniku „koji je uhvaćen u prestupu i priznao prestup“ trebalo da budemo milosrdni, makar zbog toga što znamo da takvih prestupnika ima još.
On dodaje da je Manigodin tekst izvinjenja čitao sa saosećanjem i željom da sve ispadne najbolje po sve.
„Međutim, imao sam snažan utisak da je on uspeo sebi da da dva-tri autogola na te četiri ili na tih pet kucanih strana teksta. Prvo me je začudilo što je došlo do reakcije, a onda sam u razgovoru s ljudima shvatio da u takvoj situaciji čovek ipak mora da odgovori i u tom smislu je to logično i legitimno, ali tu morate biti jezgroviti. Kad već priznajete krivicu, ne možete onda krenuti sa uvredama na račun onoga koji je ukazao na vaša dela i ne možete da krenete iz tona koji počinje posipanjem pepelom a završavamo nečim što baš liči na pretnju. To su dva krupna autogola koja ostavljaju dalje mrlju, produbljuju i dodatno nijansiraju tu mrlju“, smatra Janković.
Javašluk šokantniji od krađe
Bazdulj ističe da ga je javašluk plagijatora šokirao više od same namere da se tekst plagira, uz objašnjenje da kad se nešto plagira, ako se čovek potrudi, to se može sakriti da ne bude barem toliko očigledno.
Slične priče slušao je i ranije od ljudi iz književnog polja kojima veruje, a takvi slučajevi su povremeno izlazili u javnost.
„Dobio sam tri ili četiri mejla, obično od naslednika prevodilaca koji su mi poveravali svoja iskustva. Dakle, toga očito ima. Ali nisam se ja u životu odlučio da se bavim prevodilačkom forenzikom. Ja sam ovo primetio bukvalno iz razloga što prevod Hergešićev 'Kuge' dobro znam jer sam tu knjigu mnogo puta čitao. Ona mi je u ratu bila neka vrsta utehe“, kaže Bazdulj.
Plagijat prevoda „Životinjske farme“ otkrio je kad je postao svestan da se ta lažna imena koriste kao način da se prikrije plagijat, dodaje on i naglašava da ga zovu ljudi koji tvrde da postoje slični plagijati i kod iste izdavačke kuća i još nekih.
Deprimirajuća reakcija pravnika
Prema njegovim rečima, ukazano je da postoji sličan problem sa knjigom Mišela Uelbeka „Mogućnost ostrva“, odnosno da njen prevod neobično podseća na hrvatsko izdanje „Mogućnost otoka“ i što je možda najbezobraznije sa neke tačke, prevod čuvenog Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvone“ koji je „očito preuzet od Svetozara Brkića koji je čak ekavski“.
„Tu, dakle, nije čak rađena ni ekavizacija ijekavskog prevoda nego je preuzet ceo tekst i potpisan je neko s izmišljenim imenom. Ako meni nešto predstavlja neku vrstu satisfakcije, ako se bavite ovom vrstom istraživačkog novinarstva u kulturi, onda je to da ovo ima neki odjek u stvarnosti, da se nešto u krajnjoj liniji promeni. Vrlo je moguće da se neće promeniti ništa, ono što je vrlo indikativno je da ovi koji su to počinili nadaju se da će bura da se smiri i da će to svi da zaborave, ali meni se čini da je ovo otvorilo jednu temu i sama činjenica da mi razgovaramo i da sam dao dva ili tri intervjua, pokazuje da je javnost zainteresovana“, ocenjuje Bazdulj.
Janković smatra da su reakcije ljudi iz pravne struke u celoj situaciji ono što stvarno deprimira. Po njegovom mišljenju, nije uopšte bitno obeležiti nekog, etiketirati ga i posuti ga katranom i perjem, već da se stvore uslovi da više niko to ne radi. A to bi moglo da se uradi kroz jedan kvalitetan sistem kažnjavanja ili prevencije.
Zašto kradu prevod, a ne Orvela?
Kad je reč o zaštiti autorskih prava, Bazdulj navodi primer koji je „najbolji dokaz kako su i oni u svojim pervertiranim mozgovima svesni toga“. Roksanidićev prevod „Životinjske farme“ nema predgovor i oni su odlučili, da kao predgovor srpskog izdanja uzmu tekst Kristofera Hičensa o „Životinjskoj farmi“.
„I znate šta onda urade? Pošto tekst Kristofera Hičensa nije preveden, oni ga prevedu, ali kad uzmete knjigu, vidite da je predgovor preveo Danilo Lučić, a knjigu Konstantin Popović. Dakle, oni su urednici i izdavači, to je tekst od pet strana, ali on svoj stvarni rad ne želi da pokloni pseudonimu. Stalo mu je, iako je to loš prevod, da svoj stvarni rad zakiti svojim pravim imenom i to je normalno i prirodno, ali kako možeš to da učiniš ovom čoveku? Nije važno što je on mrtav, mrtav je i Orvel. Pa što onda knjigu nisi ukrao i potpisao je Dejani Zakići?!“, kaže Bazdulj.
On zaključuje da je važno u celoj priči o razotkrivanju prevodilačkih plagijata to što su akteri ljudi koji su sticali simbolički kapital insistiranjem na najvišim moralnim vrednostima, „vrlo često osuđujući druge ljude za mnogo manje propuste nego što je ovo što oni rade“.
Inače, u polemiku se uključio i predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije Duško Paunković tekstom „Administrativna greška s predumišljajem“ u kome tvrdi da je Manigodino objašnjenje „u najmanju ruku, uvredljivo“ i da je reč o „svesnom i namernom prisvajanju intelektualne svojine“, odnosno „krađi književnog prevoda“.
U istom broju Politike objavljen je i tekst Marije Vranić Ignjačević u kojem ona tvrdi da je prevod romana „Ljubavnik ledi Četerli“ čiji je autor Svetozar M. Ignjačević, dva puta u poslednjih deset godina plagiran.
