Pregovori o budžetu EU koji su upravo u toku, piše ova rumunska političarka francuskog porekla, „često se pogrešno predstavljaju kao sukob između istočnih i centralnih Evropljana koji kukaju za više novca, i škrtih severnjaka koji insistiraju da njihova velikodušnost ima limite“, pri čemu „bogatije zemlje sebe predstavljaju kao milosrdne duše... Međutim, kada se pogleda šira slika, ispostavlja se nešto sasvim drugačije. Veliki deo bogatstva u Evropi ide iz siromašnijih zemalja ka bogatima – a ne u obrnutom smeru“.
Odliv mozgova i kapitala
Klotilda Arman svoju tezu, s jedne strane, dokazuje odlivom mozgova. Rumunija je, navodi, između 2009. i 2015. godine ostala bez polovine svojih doktora, a kako obrazovanje samo jednog doktora rumunsku državu košta oko 100 hiljada evra, „ovaj egzodus predstavlja de fakto transfer bogatstva – i to veliki“.
Podaci Svetske banke, inače, pokazuju i da je skoro 20 odsto visokoobrazovanih, s tendencijom daljeg povećanja tog broja, već napustilo Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku, a jedno istraživanje objavljeno pre tri godine u magazinu „Sajens“ pokazalo je i da je proširenje Evropske unije na istok samo dodatno ubrzalo ovaj proces odliva mozgova.
A istovremeno ide i proces odliva kapitala u istom smeru.
„Profiti zapadnoevropskih kompanija u Centralnoj i Istočnoj Evropi nadaleko premašuju iznose koji su iz javnih fondova prebačeni Istoku,“ napominje Klotilda Arman, ukazujući na istraživanje proslavljenog francuskog ekonomiste Tomasa Piketija koji je, još pre dve godine u „Mondu“, ukazao na zaprepašćujuće brojke: „Između 2010. i 2016, godišnji odliv profita iznosio je 4,7 odsto BDP-a Poljske, 7,2 odsto BDP-a Mađarske, 7,6 odsto BDP-a Češke i 4,2 odsto u slučaju Slovačke, za toliko umanjujući nacionalni dohodak ovih zemalja.“
A istovremeno je, ukazao je dalje Piketi, svaka od ovih zemalja iz EU fondova u najboljem slučaju dobijala upola manje sredstava, što će reći da su od integracije sa Zapadom, kada se podvuče crta, one imale više štete nego koristi.
Ekonomska kolonizacija
I to ne samo ekonomske štete. Jer, priznaje čak i portal „Blumberg“ koji je privatnom biznisu naročito naklonjen, „zapadni kapital kolonizovao je Istočnu Evropu“, ona je „u de fakto statusu ekonomske kolonije bogatijeg Zapada“, i zbog prekomerne zavisnosti od stranih investitora, uz „gubitak kontrole nad svojom ekonomskom budućnošću“ istočne članice Evropske unije ostale su i bez dobrog dela „političke kontrole“ nad sopstvenim zemljama.
Šta nam o procesu evropskih integracija, i o projektu Evropske unije uopšte, govore svi ovi podaci? Da li je moralo da bude baš ovako? I da li postoji alternativa?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali novinar i sociolog Slobodan Reljić i analitičar Branko Pavlović.
„Zaista je jeretička činjenica da se neko uopšte usudio da otvoreno progovori o ovim pitanjima, posle četvrt veka gajenja saglasnosti sa pljačkom koja je sve vreme u toku“, komentariše Slobodan Reljić, napominjući da „upravo u eksploataciji i leži osnovni razlog osvajanja prostora u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Takva motivacija, uostalom, predstavlja istorijsku konstantu, a sada se eksploatacija odvija u vidu iznošenja profita iz zemalja koje su usrećene dolaskom stranih investitora.“
BDP i zaduživanje
Za dokazivanje ove činjenice zaslužan je ekonomista Tomas Piketi, a njegova pojava „izuzetno je značajna zato što se po prvi put pojavio neko etabliran u zapadnim krugovima ko je sproveo opsežno istraživanje i dokumentovao ono što se događa, tako da njegovi nalazi ne mogu da budu odbačeni kao, recimo, kineska propaganda, već su, naprotiv, neoborivi“, kaže Branko Pavlović i objašnjava da je „kroz proces privatizacije državama u tranziciji oduzeto sve što je profitabilno na domaćem tržištu – poput pivara, mlekara, konditorske industrije... – a zatim su za jedini spas proglašene strane direktne investicije koje treba privući raznoraznim pogodnostima, poput srazmerno niskih zarada, a na koncu svega dolazi i do odliva mozgova. Donacije koje odlaze u suprotnom smeru ni izbliza ne mogu da nadoknade svu tu štetu, već i zato što su istraživanja Ujedinjenih nacija pokazala da se 80 odsto tih donacija, kroz različite konsultantske usluge, na primer, zapravo vraća u razvijene zemlje iz kojih su i upućene.“
Brojke koje ilustruju efekte procesa tranzicije u dvama državama koje se smatraju uspešnim primerima primene zapadnih ekonomskih recepata pokazuju da je BDP Poljske, sa 65 milijardi dolara 1991, do 2017. porastao na čak 524 milijarde; u slučaju Mađarske, BDP je porastao sa 35 na 139 milijardi. Uporedo s tim rastom, međutim, došlo je i do rasta dugova – dug po stanovniku je, od 1995. do 2018, sa 1.765 dolara skočio na 7.485 dolara u slučaju Poljske, i sa 3.780 na 11.276 dolara u mađarskom slučaju – što upućuje na zaključak da zabeležene stope rasta nisu zasnovane na realnim osnovama već, u mnogome, upravo na zaduživanju.
A pritom, ukazuje Slobodan Reljić, čuveni ekonomista i nobelovac Džozef Štiglic „dokazao je da BDP daje lažnu sliku o ekonomskom stanju jednog društva, jer, čak se i zaduživanje knjiži kao rast BDP-a, i što se više zadužujete, on sve više raste...“
Niske zarade i visoki porezi
O problemima ekonomskog modela zasnovanog skoro isključivo na privlačenju stranih investitora piše i portal „Blumberg“, koji objašnjava da strane investitore privlače relativno niske zarade lokalnog stanovništva – razumljivo, to im uvećava profit – a istovremeno, „u svojoj trci da postanu konkurentne destinacije za strane investicije, većina istočnoevropskih zemalja ne opterećuje korporacije visokim porezima. Zbog toga stranci na kraju mnogo manje doprinose razvoju istočnoevropskih društava i infrastrukture nego svojih matičnih zemalja. Umesto toga, lokalne populacije, koje već zarađuju manje zbog svojih relativno niskih primanja koja i privlače strane investitore, kroz potrošačke takse (PDV) doprinose više nego stanovništvo bogatijih zemalja.“
Podaci OECD-a ovo i potvrđuju – prosečne poreske stope u zemljama u tranziciji više su nego u razvijenim zemljama kao što su Nemačka, Francuska...
A pritom, napominje Branko Pavlović, „stalna je pretnja stranog kapitala da će da pobegne iz zemlje i ode na druge, privlačnije destinacije. A kako ste u međuvremenu ostali bez domaće industrije, finansijski efekat bega kapitala bio bi katastrofalan. Što znači da ste prinuđeni da sve vreme činite ustupke i dajete podsticaje stranim investitorima, iz prostog razloga što ste sami sebe doveli do prekomerne zavisnosti od njih.“
Pljačkaška civilizacija
„Ono što je sigurno jeste da sa njima ne možete da se dogovorite da rade nešto što je na njihovu štetu“, kaže Slobodan Reljić. „To je u samoj prirodi kapitalizma – Torsten Veblen, čuveni američki ekonomista i sociolog, ovaj fenomen nazvao je 'pljačkaškom civilizacijom'. Pa, zar iko može da pomisli da je neka strana banka došla da bi razvijala neko Kraljevo?!“
Upravo zato, Branko Pavlović izražava uverenje da sve ove skrivene posledice evrointegracija ne predstavljaju grešku u sistemu koji nam je obećavao demokratiju, slobode i ljudska prava, već je „sistem apsolutno projektovan da proizvede ovakve rezultate. Kako bi pravnici rekli, to je učinjeno s predumišljajem. Grešku – u odnosu na samog sebe – napravio je zato što je preterao. A on mora da pretera, jer mu je priroda takva da nema unutrašnju kočnicu.“
„Naša pak greška sastoji se u poverenju koje smo imali u njihove propagandne poruke o dobrim namerama“, dodaje Slobodan Reljić, i ukazuje da će „prva faza u našem ozdravljenju nastupiti tek kada shvatimo da smo opljačkani, i da ćemo stalno biti pljačkani dok ne kažemo – dosta. I da prestanemo da strane investicije doživljavamo kao Božji poklon i milosrđe Zapada, umesto kao kolonijalni odnos kakav on i jeste.“
„Pojava Kine, kao države koja raspolaže ogromnim sredstvima, a njeni krediti pritom nisu politički uslovljeni, nagoveštava dolazak drugačijeg vremena i promena u dosadašnjem načinu funkcionisanja sistema, što najavljuje i šansu za izlazak iz ove omče koja nam je svima nametnuta. I to je šansa koju ne smemo da propustimo,“ zaključuje Branko Pavlović.
