– Naš grad je osnovan 1728. godine, osnovao ga je grof Sava Vladislavić Raguzinski i naši građani dobro znaju tu istoriju. Pre godinu i po dana, obeležavajući 290. godišnjicu grada, na centralnom trgu smo postavili spomenik Raguzinskom u prirodnoj veličini. Sada je to mesto koje često posećuju i građani i turisti. Zaista smo uvek srećni kada srpski gosti dođu u naš grad. Primera radi, kada smo obeležavali 280. godišnjicu, doputovala je prvi put u istoriji našeg grada velika delegacija koju je predstavljao potomak Raguzinskog – Branko Vukomanović. Tada je našoj crkvi poklonjena i ikona sa likom Svetog Save i mogu reći da, kada se to događalo na centralnom trgu, koji je bio prepun ljudi, svi su plakali. To je bio veoma emotivan trenutak, ljudi su plakali zbog toga što su u Kjahtu stigle praktično mošti Svetog Save. Taj odnos ljudi prema srpskom narodu se očuvao u našim dušama i uvek smo srećni kad oni dođu.
Grad Svetog Save i Svete trojice
Grad se, ipak, ranije nije zvao Kjahta. Pored toga, tamo je bila i crkva koju je Vladislavić sazidao. Recite nam zašto se naziv promenio?
– Da, zaista je tako. On je, uspostavljajući granicu sa Kinom (danas se tu nalazi Mongolija), osnovao utvrđenje koje je nazvao Trojickosavsk, i to na Duhove, na praznik Svete Trojice, i u čast Svetog Save. A potom je osnovano i trgovačko naselje Kjahta, koje je bilo poznato po tome što je predstavljalo veliki centar na trgovačkom putu čaja, maletene prestonica čaja. U sovjetsko vreme, međutim, vlast je u borbi protiv religije, tzv „opijuma za narod” promenila ime grada dajući mu naziv Kjahta.
Poznato je da je Kjahta bila jedan od najbogatijih gradova nekadašnje velike Ruske imperije. U tom gradu je živelo 20 neverovatno bogatih ljudi koji su svoje bogatstvo ulagali u razvoj grada, kulturu, gradili crkve, o čemu danas svedoči i veoma bogati muzej. Kako je Kjahta izgubila taj status?
– Da, zaista je činjenica da je grad blistao u vreme kada je trgovina čajem bila u jeku. Međutim, nakon izgradnje Sueckog kanala, ti trgovački putevi su napušteni i čaj su počeli da prevoze brodovima. Danas težimo da ponovo podignemo značaj grada putem savremene logistike. Taj trgovački put čaja je dobra logistička ruta koja je formirana jako davno i to je i danas tako... Ta ruta je sada najkraći put za prevoz kvarljive robe iz južnih luka Kine, kroz teritoriju Mongolije do Evrope.
Stara crkva, koja je tokom komunističkog perioda veoma oštećena, zahvaljujući pre svega svešteniku ocu Olegu koji godinama pokušava da je obnovi, i naravno, razumevanju vlasti, uskoro će ponovo zablistati punim sjajem?
– Da, zahvaljujući Ministarstvu kulture Ruske Federacije i Ruske pravoslavne crkve, tokom poslednje dve godine izdvajaju se sredstva za obnovu hrama, već su završena dva dela crkve, a završena je i obnova centralnog dela. Nažalost, izgubljene su freske stare crkve u nekoliko krupnih požara koji su zahvatili hram, ali nastavljamo sa radom.
Došli ste da svu tu lepotu i istoriju prikažemo građanima Srbije. Međutim, nas deli 7.000 kilometara. Šta možemo da uradimo da budemo bliži?
– Da, turističke rute postoje, i mi pokušavamo da se predstavimo i pokažemo da nismo toliko daleko. Znam da je, nažalost, put u Kjahtu veoma skup, cena karata je poprilično visoka... Međutim, želimo da preko medija ispričamo istoriju našeg grada, želimo isto tako i našim građanima da ispričamo istoriju o Sremskim Karlovcima i o Beogradu, kao i o celokupnom srpskom narodu kako bi naša deca znala kako žive njihovi vršnjaci u Srbiji, ali i da srpska deca znaju kako mi živimo...
Najlepša ruska republika
– Posetili smo Sremske Karlovce, budući da se u tom gradu nalazi prvi spomenik Savi Vladislaviću Roguzinskom. To je fenomenalno, mi smo se baš juče sa tim upoznali i ja sam oduševljen arhitekturom tog grada i time kako se ljudi odnose prema očuvanju nasleđa. Naravno, mi smo spremni da sarađujemo i sa drugim gradovima.
Šta želite da pokažete našim građanima? Reč je ipak o celoj jednoj kulturi o kojoj mi malo šta znamo...
– Burjatija je multinacionalna republika. Ona je simbioza i mešavina različitih kultura, počevši od staroveraca, preko burjatske i ruske kulture. Sve to živi u zajednici, najnormalnije, a svaka kultura uspela je da se očuva u potpunosti. Naš biser je jezero Bajkal, sa netaknutom prirodom. Ako govorimo o irkutskom delu jezera, tamo je sve već izgrađeno, ali na našoj teritoriji, koja čini dve trećine obale Bajkala, priroda je sasvim netaknuta.
Osim Bajkala, za koji svi znaju, šta je još moguće videti u Burjatiji?
– Mnogo toga, evo na primer staroverci, kako oni žive, kako se hrane. Kod nas je u razvoju etno-turizam, seoski turizam. Ministarstvo pomaže razvoju sela, razvija se tatarska kultura, ljudi se okupljaju i turistima pokazuju kako to sve izgleda, kako se hrane, prikazuju kako izgleda tatarska svadba... organizuju razne događaje. Burjatija je velika simbioza ne samo kultura, već i prirode. Imamo Bajkal, imamo tajgu, to su šume, imamo stepe, planine, mnogo što-šta možemo da pokažemo. Svaki kraj je jedinstven na svoj način. Imamo puno različitih jezera, ali i jezero Kiran, koje se nalazi u Kjahtinskom regionu. To blato koje se tamo nalazi ima lekovito svojstvo. Pomaže u mnogo čemu, veoma je dobro za kožu, a čak i leči besplodnost. Ranije je tu bio u sovjetsko vreme dobar sanatorijum, a sada se pripremaju dokumenta i planovi za razvoj tog kraja. Pored toga, u Burjatiji ima jako puno izvora sa lekovitim vodama, tako da svako može da izabere ono što mu je potrebno.
