Tako je jedan od najautentičnijih poetskih glasova, dobitnik Disove i aktuelni laureat Izuzetne Vukove nagrade, među poetska odličja za svoju prepoznatljivu dugogodišnju posvećenost ispovedanju „male čovečanske istorije“, dodao i priznanje sa Njegoševim imenom.
U obrazloženju žirija koji su činilu prof. dr Jovan Delić, (predsednik), Milutin Mićović, prof. dr Ranko Popović, , prof. dr Dragan Stanić i dr Dragan Hamović kaže se da je reč o poeziji koja ne prikriva ni svoje pretke ni savremene srodnike, a opet je svojstvena sebi:
„Sladojeva poezija ispoveda svoju življenu malu čovečansku istoriju, kao česticu velike priče o pripadajućem narodu i još veće priče o čoveku uopšte. U toj lirskoj povesnici koju i dalje ispreda, dao je lirski obol svome sve pustijem zavičaju žestoke lepote, u rečima i slikama i tegobama obilnom, svojima odlascima i seobama voljnim i nevoljnim, o nesnađenoj svakidašnjici pre i posle, o nadanjima i beznađima, o sebi i svojima, napokon, o mirnijoj ali nesmirenoj poznoj luci kada se čovek osvrće oko sebe i u sebi“.
Kao pesnik odan postojbini vukovskog i njegoševskog jezika i predanja, Sladoje i svoju lirsku tugu i gorčinu blaži osmehom ili jača ironijskim bodljama u sopstveno meso, kaže se u saoštenju žirija i dodaje da i u nagrađenoj knjizi, pesnik s divljenjem proslavlja opipljive i životvorne zanate naspram svoga neopipljivog lirskog zanata, jedinog koga ima u rukama.
Autor petnaestak poetskih zbirki, nekoliko knjiga izabranih pesama kao i knjige pesama za decu, Đorđo Sladoje, po struci sociolog, jedan je od stvaralaca koji je početkom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, napustio Sarajevo i nastanio se u Vrbasu, a potom u Novom Sadu.
Njegov glas, odavno prepoznat kao „tkanje zvuka i smisla, neusiljeno i suvereno“ koji mu je doneo mnoga važna priznanja, sada je obasjan i „Izviiskrom“, nagradom koja nosi prvobitni naziv Njegoševog „Gorskog vijenca“.