Autor filmova „Klopka“, „Krugovi“ i „Apsolutnih sto“, uoči svetske premijere najnovijeg ostvarenja „Otac“ za Sputnjik otkriva zašto je u filmu izostao „hepiend“:
„Naš svet i vreme u kome živimo ne nudi ’hepiend‘. Ali nada je važna. ’Otac‘ nema srećan kraj, ali ima nadu, jer ako nam oduzmu nadu — onda ne znam šta nam ostaje“.
Film „Otac“ biće prikazan u programu Panorama na jubilarnom 70. Berlinalu. Šta očekujete?
— Imam sreću da evo već treći film imam na Berlinskom festivalu, što je za mene lično dokaz da to što radim ima nekog smisla, da postoji kontinuitet onoga što radim, ali i kontinuitet pažnje koju dobijam od te takozvane filmske sveske elite.
Živimo moderno robovlasništvo
U Vašim filmovima dominantna tema je pojedinac i njegovo snalaženje u određenim okolnostima. Ovde ste, kažete, pokušali da napravite pomak. Šta je to novo i drugačije u odnosu na prethodne filmove?
— Ovog puta sam se trudio da budem možda najhrabriji do sada u tretmanu junaka, da sve te formalne stvari ostavim po strani, da se kao reditelj potpuno stavim u službu priče i idem u tome do kraja. Mislim da sam tu vrstu hrabrosti imao samo u prvom filmu „Apsolutnih sto“. Jer kada radite prvi film, morate da budete hrabri, posle toga je prirodno da imate neku vrstu kalkulacije i proračunatosti u onome što činite. Sada sam se trudio da tu proračunatost nekako poništim i vratim se svom bazičnom osećanju šta film treba da bude.
Šta znači rediteljska hrabrost, u čemu se ogleda?
— Kada pogledate današnju srpsku kinematografiju, kojoj i ja pripadam, vidite da je ona mnogo manje hrabra i luda i zanimljiva, od života koji nas okružuje. A umetnost mora da bude hrabrija od stvarnosti. Ona mora da ima vrstu i provokacije i tretmana i da ide potpuno do kraja. Najvažnije je da postoji umetnička istina. Mi se svi, kao autori, plašimo da idemo do kraja, jer svi želimo i volimo da nas vole i da budemo prihvaćeni. A nekad umetnost traži da se ide do kraja, pa ako se nekome svidi — svidi se. Mislim da sam sada, posle tri filma, došao u poziciju da kažem sebi: „OK, sada ću da napravim film kako ja mislim da treba, i idem do kraja“. „Otac“ je težak film, pomalo neprijatan za gledanje, ali bio sam dosledan u tome da tu neprijatnost isteram do kraja. Verujem da iz toga proizilazi njegova i lepota i snaga.
Vraćeno dostojanstvo vraća i nadu
Da li je Vaša priča o obespravljenom malom čoveku koji uspeva da sačuva dostojanstvo i postaje heroj samo opomena za stvarnost ili se ona u njoj može dogoditi?
— Običan čovek nema vremena da razmišlja o dostojanstvu i slobodi, jer je osnovna stvar preživljavanje. Ja sam pokušao da pokažem kako jedan čovek, potpuno obespravljen i ponižen, kroz jedno svoje mitsko putovanje vraća dostojanstvo i kroz to dostojanstvo vraća ono što je ključno: nadu. Stalno se bavim nekim pojedincima koji pokušavaju da sačuvaju svoje dostojanstvo, da budu individue. To je valjda neki moj pogled na svet i potreba da poručim da čovek ima pravo da kaže: „Ja sam takav kakav sam i ja sam poseban“.
Pojedinac bolji od celine
Vašeg junaka ne vodi racio, već instinkti. Zašto?
— Zbog toga što ga instinkti vode ka nečem. Moj junak ništa ne radi racionalno, ništa iz glave, njegovo osećanje sveta je intuitivno. I ta ga intuicija vodi ka dobru. On ne zna gde ide, ali ima neki instinkt koji ga vodi. On je neko ko ide ka nekom cilju i pokušava da pronađe neko rešenje, jer je mentalno aktivan. To je vrsta junaka koja mene interesuje, ne ljudi koji donose racionalne odluke i onda ih sprovode. Zanimaju me oni koji u stvari ne znaju tačno kuda idu, ali, vođeni nekim unutrašnjim osećanjima, u stvari dolaze tamo gde treba da dođu.
Da li to znači da je, po Vašem uverenju, i danas osećanje za pravdu i pravednost najčešće u intuitivnom?
— Jeste. Mislim da je to intuitivno jedino što nam je ostalo, jer je ovaj svet postao užasno racionalan, mada je ta racionalnost, zapravo, apsolutno iracionalna. Kada imate postavku sveta banaka, sveta finansijskih zavisnosti od kojih mi zavisimo, to je super racionalno. Iza toga se krije jedna potpuna iracionalnost, tako da čoveku jedino preostaje intuitivnost, koja ga u stvari kroz sve to vodi. Sve što se dešava oko nas, sve loše stvari u koje su nas ubedili da tako mora da bude, to je racionalno. I mi, naravno, moramo da živimo u tom racionalnom svetu. Ali ono što nas čini drugačijim su upravo iracionalnost i intuitivnost, one nas čine drugačijim. Moje tumačenje sveta je takvo da, u stvari, ima puno divnih ljudi, ali sistem nas sve zajedno ne čini skladnom celinom. Pojedinci su mnogo bolji od celine. I to je tužno.
Posle svetske premijere filma u Berlinu, sledi domaća, na Festu. Verujete li da će ga naša publika dobro prihvatiti?
— To je uvek najnesigurniji teren i meni je premijera pred domaćom publikom uvek i najveća trema. Zato što je to publika koju ne možete da prevarite, to su ljudi koji sa vama žive i koji tu stvarnost o kojoj govorite poznaju veoma dobro, jer je žive. Zato je ovde teže dobiti aplauz.
