Ciceron je napisao: „Što je bliži kraj imperije, to su njeni zakoni luđi“. Ili, na primeru iz Crne Gore, može se još i dodati: pored ludog zakona, i argumentacija kojom se brani sve je luđa.
Da je novi Zakon o „slobodi veroispovesti“ zapravo samo leks specijalis uperen direktno protiv Srpske pravoslavne crkve, pokazuje i nesaglasnost ovog sa drugim normativnim aktima. Tako se, recimo, Zakonom o svojinsko pravnim odnosima iz 2019. godine propisuje da savestan držalac „nepokretne stvari, na kojoj drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na toj stvari“ u slučaju „redovnog održaja“ protekom deset, a u slučaju „vanrednog održaja“ protekom dvadeset godina.
Nema povratka nazad u Crnoj Gori
Zahvaljujući neumornom Jovanu Markušu, prethodnih dana moglo se i na društvenim mrežama videti ko je savestan, a ko nesavestan držalac objekata od kulturnog, religijskog i istorijskog značaja. O čemu brine država, to uglavnom propada. O čemu brine Crkva, to je obnovljeno, blista nekim novim sjajem, ima svoju funkciju, bilo da se radi o hramovima, manastirskim konacima…
Pre tri decenije na tim mestima su čuvane ovce, neretko ni tome razorena i razgrađena crkvišta nisu služila. Nad Skadarskim jezerom, gde se danas ponovo uzdiže manastir Kom, gde su grobovi Lješa i Mare Crnojević (sestre Skenderbegove), bejaše samo zmijarnik poskoka. Čak i po ovom osnovu, da se ne vraćamo u prošlost, tražimo tapije i hrisovulje, Crkva je stekla pravo svojine. Ali, u sistemu gde prava nema, u kom se zakoni arbitrarno tumače i selektivno primenjuju, nije dovoljno kada ste u pravu. Otuda i iznošenje sve luđe argumentacije kojom se političko beščašće i pravno bezakonje pokušavaju objasniti.
A kada je o objašnjenjima reč, konstrukcija je sledeća: u litijama u Crnoj Gori (a i šire) šetaju „ludaci“. Oni bi da proglase „pravoslavnu džamahiriju“, a ključni dokaz je valjda što zbog tih ludaka Podgorica „s vremena na vreme“ sliči Teheranu.
Šta je „pravoslavna džamahirija“
Istoričar Aleksandar Raković već je objasnio neprimerenost korišćenja sintagme „pravoslavna džamahirija“. Džamahirija je „socijalistička republika“. On zaključuje:
„Iako pravoslavna socijalistička republika do sada nije postojala kao državno uređenje, najbliža tome bila je Republika Kipar, kada se na njenom čelu, kao predsednik, nalazio arhiepiskop Makarios“. A šta tek reći o tom paradigmatičnom poređenju sa Teheranom? Teheran je jedan od najvećih megalopolisa, verovatno najznačajniji naučni centar na Bliskom istoku, glavni grad države, koja je, uprkos sankcijama i nenormalnim odnosima sa moćnim zapadnim zemljama, u ovom trenutku 25 najveća ekonomija sveta, a posmatrajući visinu BDP-a prema paritetu kupovne moći — dugo je među Top 20.
Naravno, problema sa kojima se suočavaju Iranci je mnogo, čak i previše. Izazovi su veliki, pretnje stalne, potencijal za proteste — i političke i socijalne — postoji. Ali to ne znači da se Iran ne menja, da Teheran ostaje isti. U odnosu na devedesete godine prošlog veka i prve godine vođstva Hamneija, razlike su ogromne, mnoge stvari su potpuno neuporedive.
Ipak, uobičajeno je kod srpskih autošovinista (kako onih iz Beograda, tako i ovih iz Crne Gore) da za Teheran vezuju najnegativnije moguće asocijacije. Valjda zbog toga što su samo autošovinisti ostali zarobljenici matrice iz devedesetih. A upravo iz te matrice proizilaze i „ludački zakon“ i „ludačka argumentacija“.
Navikli da prolazi svaka glupost uz koju ide spominjanje Slobodana Miloševića i velikosrpske hegemonije ili nacionalizma, nisu imali potrebu niti da menjaju pristup, niti da polemišu sa bilo kim ko im se suprotstavljao.
Kao što Bećković navodi u antologijskoj pesmi „Đe reče Japan“:
„Ne kažem ja tebi ništa / Nego gledam u tebe / Ne u tebe nego u tvom pravcu / Pa se čini da tebi pričam / A ja ne pričam nikome / Nego pričam svoju priču“. I pričanje te priče dugo je donosilo rezultat, bilo je korisno. Međutim, toga više nema.
Što duže bude agonija, posledice veće
Prvo — globalna imperija je deo naše skorije prošlosti, odnos snaga u svetu se promenio, kao i stanje u „srcu imperije“. Nije Teheran ono što je bio, niti je u sistemu distribucije moći i uticaja tamo gde je bio. Nisu ono što su bili pre četvrt veka ni Moskva, ni Peking, ni Delhi.
Drugo — prisustvujemo „periferizaciji balkanskog pitanja“ na listi prioriteta svih zapadnih sila, velikih i regionalnih. Ovo više nisu devedesete, oni nemaju imperativ da opravdavaju svaku glupost, niti mogu da iskontrolišu svaku situaciju. Pokušali su da nametnu sporni Zakon, pogurali Đukanovića u tom smeru, a pošto im nije uspelo, mora se menjati pristup. NATO neće intervenisati zbog litija u Crnoj Gori, ne bi intervenisao ni zbog ozbiljnijih stvari.
Treće — matrica je potrošena, delom zbog zamora materijala, delom zbog stalnog prezentovanja novih podataka, poput britanskog izveštaja o Srebrenici, koji ruše nametnute konstrukcije. Ponavljanje starog narativa više nije korisno, ne donosi rezultat. U određenoj meri je i kontraproduktivno. Što više priče o „pravoslavnoj džamahiriji“ i Teheranu — to masovnije litije i molebani.
Ono što se odigrava u Crnoj Gori jeste velika promena. Epohalna. Nema povratka na staro. Milo Đukanović može kupovati vreme, pokušavati da održi partijski aparat i da upregne medije za neku propagandnu kampanju. Ali dometi svega su ograničeni, i u političkom i u vremenskom kontekstu.
Što duže bude trajala agonija, to će i za njega i za njegovo nasleđe posledice biti veće. Da je na vreme povukao sporni Zakon, to bi ga koštalo rejtinga, najverovatnije i gubitka dela glasova na narednim izborima. Pošto to nije učinio, sada će ceh biti veći. Pretpostavka je da se u nekom narednom periodu taj ceh može odnositi na povlačenje priznanja lažne države Kosovo od strane Crne Gore. Ako nastavi sa poistovećivanjem sudbine jednog zakona sa sudbinom cele države, ko zna kako se sve ovo može završiti.
Kada „ludačka argumentacija“ dobije prednost nad „ludačkim zakonom“, onda nije samo kraj jedne „imperije“ blizu, već je izvestan i krah svih vrednosti koje je ta tvorevina baštinila.
Većinska Crna Gora, koja je u litijama, tražiće diskontinuitet sa odlukama manjine koje su nametane prethodnih godina.
