Srpska revolucija, kako ju je nazvao nemački istoričar Leopold Ranke, počela je Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, a završena je decenijama kasnije, zahvaljujući mudrosti knjaza Miloša Obrenovića.
Naš poznati istoričar Aleksandar Životić kaže da se ovaj praznik slavi u spomen dva velika događaja i dva ključna momenta koja su postavila osnovu savremene srpske države.
„Jedan je početak Prvog srpskog ustanka, jer je to trenutak kada je započela srpska revolucija koja je rezultirala stvaranjem novovekovne srpske države, a na drugoj strani, to je dan kada je donet prvi Ustav srpske Kneževine, dakle onaj momenat kada je na tom svom putu državnosti Srbija dobila obrise jedne moderne države“, kaže on.
„Ali ovaj Ustav nije doneo samo obrise državnosti za Srbe, već i nešto mnogo više“, dodaje naš sagovornik.
Dvostruka uloga Ustava
„Sama činjenica da je donošenje tog Ustava, koji je trajao svega nekoliko nedelja, nešto što je cementiralo izvojevanu slobodu, jer ona nije značila samo slobodu u odnosu na tursku vlast, već je značila i one individualne slobode za srpske građane i seljake, koji su tu državu stvorili u srpskoj revoluciji“, objašnjava Životić.
„Zato je simbolika ovog praznika u stvari dvostrana“, dodaje on, i tu simboliku treba stalno isticati, jer je, na jednoj strani, borba za nezavisnost države, a na drugoj je borba za građansku slobodu.
„Jer i sam Ustav u srpskom jeziku znači „brana“ prema neograničenoj vlasti, i zato je to, praktično, trenutak koji treba da simbolizuje dve borbe“, dodaje on.
Na Sretenje 1804. godine na zboru viđenijih Srba sa teritorije Beogradskog (odnosno Smederevskog) pašaluka, koji se dogodio u Marićevića jaruzi u Orašcu, doneta je odluka o podizanju ustanka protiv Turaka i za vožda je izabran Đorđe Petrović Karađorđe. Odluci o podizanju ustanka prethodila je seča knezova, odnosno uglednih narodnih prvaka, koje su dahije preventivno pobile, zbog navodne nelojalnosti.
Prvi srpski ustanak najpre je zahvatio krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje. Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je 1807. godine, ali je sudbinu ustanka odredio ishod Rusko-turskog rata, pošto su Rusija i Turska potpisale mir u Bukureštu 1812. godine.
Prepuštanje Srbije bilo je plod činjenice da je počinjao Napoleonov pohod na Rusiju. Prema rečima Rankea — Karađorđevom bunom započela je srpska revolucija, koja je okončana uspešnim diplomatskim dostignućima Miloša Obrenovića, decenijama nakon toga.
Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813) u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog, ustrojio i niz važnih institucija, poput Velike škole, dalekog začetka današnjeg Univerziteta u Beogradu.
Kako je donet Sretenjski ustav?
Za izradu ustava bio je zadužen Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša Obrenovića, možda najučeniji čovek u Srbiji onoga vremena. Ustav je radio sa jednom komisijom, ali je svakome bilo dopušteno da daje mišljenje i sugestije, pre svega knezu, sa kojim je Davidović bio u neprestanom kontaktu. Ostalo je zabeleženo da je knez savetovao Davidovića:
„Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla“. Davidović je kneza umirivao činjenicom da je Srbija hatišerifima stekla nezavisnu unutrašnju upravu, a time i pravo donošenja Ustava.
Ustav je bio završen za dvadeset dana. Davidović se, prema kneževom nalogu i instrukcijama dobijenim od francuskog diplomate Boa le Konta (Bois le Conte), još ranije zanimao izradom nacrta Ustava, pa je pri sebi imao pripremljen materijal, što mu je znatno olakšalo posao. Ustav je rađen po uzoru na francusku deklaraciju o pravima čoveka i belgijski ustav, ali je dobar deo njegovih odredaba imao i domaću provenijenciju. Tokom izrade i donošenja Ustava nisu obavljane nikakve konsultacije sa sizerenskim i pokroviteljskim dvorom. Smatralo se, jednostavno, da to nije potrebno i da se ne mora tražiti saglasnost Carigrada i Petrograda.
Na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu, koja je počela na Sretenje 2. februara 1835. godine (po starom kalendaru) i trajala tri dana, okupilo se oko 2.400 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnih ljudi. Na kneževoj livadi pored crkve bila je podignuta tribina za kneza, njegovu porodicu i najistaknutija svetovna i duhovna lica.
Prvog dana knez je u prestonoj besedi rekao da narodu daruje Ustav, što je primljeno sa oduševljenjem.
Ustav u 14 glava i 142 člana
Drugog dana rada (3. februara po starom kalendaru, 16. po novom) Skupštini su pročitani Ustav i ukaz o osnivanju Državnog saveta. Na Ustavu su položili zakletvu knez i poslanici ispod nove zastave, otvorenocrvene, bele i čelikasto ugasite boje sa grbom Srbije, koja se vijorila na svečanoj tribini. Uveče je izveden vatromet.
Trećeg dana Skupština je predala knezu ranije pripremljene poklone, u znak srećnog okončanja poslova sa Portom — sablju sa natpisom od brilijanata na rukohvatu: „Blagodarna Serbija Knjazu Svomu Milošu Prvomu“, sa kneževim inicijalima i grbom Srbije na koricama, i čašu slično ukrašenu.
Sretenjski ustav podeljen je u 14 glava koje obuhvataju 142 člana. Najviše članova (30) posvećeno je „Knjazu Srbskom“. Knez je svetla, neprikosnovena i nikom odgovorna ličnost u zemlji. On ima pravo zakonodavne inicijative, pomilovanja, davanja odličja, „blagorodstva“ i držanja „Knjažeskoga sovjeta“.
Državni savet „najviša je vlast u Srbiji do Knjaza“. On je čuvar zakonitosti i pravde i „rukovodi zakonodavstvom“.
Narodna skupština je po Ustavu imala sto deputata, zasedala je jednom godišnje i bila je zakonodavni činilac samo u finansijskoj oblasti, jer se bez njenog pristanka ne bi mogao „naložiti ili udariti... nikakav danak“.
Protivili se veliki
Ovakvo ustavno rešenje odmah je izazvalo negodovanje Austrije, Turske i Rusije, zbog čega je ubrzo suspendovan. Velike sile smatrale su ga previše liberalnim – u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena, on je to i bio, osim retkih izuzetaka poput Francuske i Belgije.
Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom pet različitih ustavnih rešenja od 1838. do 1903. godine.
Sretenjski ustav bio je na snazi svega dve sedmice, pa je privremeno suspendovan. Trajno ga je suspendovao knez Miloš nepune četiri nedelje kasnije, tačnije 30. marta 1835. godine. Rusija je posebno zamerila što joj Ustav nije poslat na odobrenje pre usvajanja na Narodnoj skupštini i objavljivanja u štampi. Podržale su je Turska i Austrija, dok je kod francuskih posmatrača Sretenjski ustav smatran neprimerenim vremenu i postojećim uslovima.
Čim je suspendovao Ustav, knez je uputio naredbu vlastima da mu hitno vrate odštampane primerke koji su na Skupštini razdeljeni narodu. Od tada je bilo opasno držati Sretenjski ustav, ko „misli živ svoje glave nositi“.
