„Danas ovde novi Hozroj i novi car Dukljanin gone i progone Crkvu Božju. Otimaju, hoće da obesvećuju hramove, kao što je to činio prokleti car Dukljanin, kao što je to činio Hozroj u Persiji, i kod nas, kao što vidite, Vlada je donela bezakoni zakon, koji je potpuno istovetan onom koji je vladao za vreme prokletog cara Dukljanina i zakonu po kom se upravljao bezbožni car persijski Hozroj“, rekao je mitropolit Amfilohije nakon liturgije u crkvi na Miholjskoj prevlaci sredinom januara ove godine, uporedivši crnogorskog premijera Duška Markovića sa carem Hozrojem, a crnogorskog predsednika Mila Đukanovića sa carem Dukljaninom.
Ovo nije jedini put da je, tokom trajanja litija i protesta građana Crne Gore protiv usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, naslednik trona Svetog Petra Cetinjskog pomenuo cara Dukljanina, ličnost iz narodne legende koja je rasprostranjena u Crnoj Gori, Dalmaciji i Bosni i Hercegovini.
Prokleti car od Duklje
Dukljan ili Dukljanin, prema legendi, živeo je u gradu Duklji (Doklei) i bio je omražen zbog nasilničke prirode i bogohuljenja. Iza ove mitske ličnosti najverovatnije se krije ličnost rimskog imperatora Dioklecijana, za vreme čije vladavine (284-305) su se dogodili najsuroviji progoni hrišćana u Rimskom carstvu. Dioklecijan je bio rodom iz grada Salone, u blizini današnjeg Splita, a Salona se nalazila u rimskoj provinciji Dalmaciji, kojoj je pripadala i Doklea.
Dukljanin je, prema legendi, ubio rođenog brata, kako bi se oženio sestrom. Sestra, kada je videla šta je ovaj uradio, skočila je u reku Zetu i ubila se. Dukljanin ju je izvadio iz reke i mrtvu je obljubio. Tako je reka Zeta dobila ime — „steče reka zeta“, odnosno Dukljanin je postao zet reke Zete, pošto je iz nje dobio ženu.
Bog poslao Iliju Gromovnika
Zbog toga je Bog na Dukljanina poslao Svetog Iliju Gromovnika, da gromom ubije Dukljanina, a grad Duklju razori. Međutim, Sveti Ilija, iako je razorio grad i zemlju oko njega, zlog cara nikako nije mogao da ubije.
Dukljanin je napravio verige i ukovao ih je u stenu iznad vira kod Vezirovog mosta na Morači, sa namerom da uhvati sveca Gromovnika. Sveti Ilija se prerušio u putnika izdaleka i došao kod Dukljanina. Nakon dugog razgovora, upitao je Dukljanina za koga je spakovao verige.
Kada je car odgovorio da su za Svetog Iliju, ovaj ga upita kako zna koliko je Iliji debeo vrat, i reče da poznaje sveca, da mu je vrat otprilike veličine carevog. Kada je Dukljanin stavio verige na vrat da ih proba, Sveti Ilija ga zarobi.
Od tada, car Dukljanin stoji u moračkom viru i grize verige. Do Božića ih pregrize tako da postanu tanke kao dlaka, ali kovači i žene na Božić nekoliko puta udare čekićem u nakovanj ili mašicama u neki gvozdeni predmet i verige se ponovo podebljaju. Običaj da se na Božić udara gvožđe o gvožđe čak je ušao u Vasojevićki Zakonik iz 1829. godine.
