Za Srbiju i dalje važi ocena koju je 2015. godine izneo bivši američki državni sekretar Džon Keri — da je na „liniji vatre“ u globalnom sučeljavanju Rusije i Zapada, zbog čega je, kako kaže urednik „Politike“ Bojan Bilbija — često u nezavidnoj situaciji, pogotovu zato što je okružena zemljama NATO-a.
Bilbija u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, posvećenoj novom hladnom ratu, podseća da Srbija sarađuje sa Rusijom na svakom polju, a da se posebno mrko gleda na njenu vojno-tehničku saradnju sa Moskvom, što je, kako kaže — „prst u oku“ zapadnim zemljama.
Istovremeno, dodaje Bilbija, NATO nam se i dalje nudi u formi da su nam vrata otvorena, pa još da su „namazana čokoladom“.
„Naravno, neće da nas mole niti da nas, barem javno, pritiskaju, a mi zbog naše pozicije, kao žrtve agresije 1999. godine — ne možemo u NATO. To bi i za Rusiju bilo neprihvatljivo, dok joj naš put ka EU ne smeta“, ističe novinar.
Putevi svile i gasa — čim pritisak splasne
Sagovornik Sputnjika je uveren da Srbija neće napuštati odabrani put neutralnosti, „bar ne u narednoj deceniji“, a za to vreme će, kako kaže, verovatno doći do pozitivnih promena u Evropi i svetu.
„Dotle će valjda nešto da se desi, da pritisak malo splasne, a mi da se okrenemo razvoju puteva svile, nafte, gasa. Verujem da će se u Evropi naći neki koji će reći — pustite nas da radimo. EU je počela kao evropska zajednica za ugalj i čelik. Nadam se da će doći neka evroazijska zajednica novog tipa koja će biti pre svega zajednica za gas i naftu i da će se na tim osnovima stvoriti mnogo veća ekonomska integracija“, navodi Bilbija i podseća da je pre nekoliko meseci francuski predsednik Emanuel Makron govorio o Evropi od Lisabona do Vladivostoka.
Politikolog Aleksandar Pavić prepreku za takav razvoj događaja vidi u „mesijanskom kompleksu“ Zapada i verovanju u sopstvenu izuzetnost, ali ipak ukazuje da čak i u Sjedinjenim Državama ima nekih pomaka u retorici prema Srbiji i Balkanu.
„Ako je bivši pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel 2018. godine govorio pred Senatom da su američke ambasade u Ukrajini, Gruziji i na Balkanu ’prva linija fronta‘ protiv Rusije i sve više Kine, takve izjave se više ne mogu čuti“, konstatuje Pavić.
Vašington menja retoriku
Iako, kako kaže, ne treba gajiti lažne nade i iluzije; činjenica je da Amerikanci imaju trenutno dva izaslanika koja se bave Srbijom — Metjua Palmera i Ričarda Grenela.
„Poruke koje je Grenel uputio tokom posete Beogradu — da će se Amerikanci povući ako Beograd i Priština ne budu mogli da se dogovore, sasvim su drugi jezik i, ako ih pravilno čitamo, više su pretnja Prištini“, smatra Pavić.
Kao još jedan argument u prilog tezi da se „nešto menja u Vašingtonu“ kada je reč o Balkanu — navodi i kompromis u BiH, gde je u Akcionom planu saradnje sa NATO-om izbačena formulacija „put ka NATO-u“.
„Takođe, umesto američke ambasadorke Morin Kormak, s kojom srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik nije hteo ni da se rukuje, došao je novi ambasador Erik Nelson, koji ne izriče pretnje i ucene“, dodaje Pavić.
Bilbija navodi i primer Brajana Hojta Jija, koji je, kako kaže, rekao Srbiji da ne može da sedi na dve stolice, a onda „odleteo sa pozicije“.
„To nam daje nadu da možemo da očekujemo drugačiji stav prema nama, ali samo taktički, jer smo u krajnjem ishodu determinisani odnosima velikih sila“, ocenjuje Bilbija.
Prema rečima Pavića — mnogo zavisi od ishoda američkih predsedničkih izbora.
„Ako klintonistički establišment uspe da izgura svog kandidata, imali bismo razloga za brigu, jer je sada u Stejt departmentu uspostavljen neki paritet između trampovaca i klintonista, bar što se tiče nas“, upozorava ovaj analitičar.
