Tekst prenosimo u celini:
Grabež privatne crkvene imovine i trolovanje hrišćanstva lažnim crkvama i lažnim nacionalnim temama nije nova pojava u svetu. Zbog toga se nadam da će ovaj tekst poslužiti Njihovim ekselencijama, diplomatskim predstavnicima u Crnoj Gori, kao odgovarajući alarm i upozorenje na cunami u grabežu zemlje koji je pokrenut u Crnoj Gori i korupcije.
Grabež privatne crkvene zemlje postao je poslednjih godina glavno zanimanje autoritarnih režima.
U 2017. godini Turska je oduzela posede i manastire Carigradskoj patrijaršiji i Jermenskoj crkvi pod ideološkim izgovorom predaje na upravu tzv. Turskoj pravoslavnoj crkvi, koja predstavlja dugogodišnji trolski projekat turske države.
Grabež crkvene imovine u Turskoj 2017. godine prethodi grabežu crkvene imovine u Crnoj Gori.
Dakle, jasno je da je Turskoj stalo do hrišćanstva i pravoslavlja taman koliko i zvaničnoj Podgorici u Crnoj Gori.
Ono što naročito brine je da je u ozbiljnim međunarodnim krugovima Crna Gora uveliko poznata kao destinacija grabeža zemlje (iako se o tome dovoljno ne piše), a najeklatantniji primer je bio slučaj „Buljarice“ od pre nekoliko godina. Ista vlada je tada pod izgovorom opštih zakona, prakse sudova i organa pokušala da otme privatnu imovinu Crkve i privatnih vlasnika na ovom području, od kojih su mnogi stranci.
Razlog povlačenja Vlade tj. Saveta za privatizaciju, kojim rukovodi premijer, bio je taj što u tom trenutku država nije imala odgovarajući stepen vlasništva na ključnom delu teritorije građevinsko-urbanističkog projekta Buljarice, koji je podrazumevao, između ostalog, izgradnju preko 40.000 stambenih jedinica. To bi sada moglo da se promeni u slučaju da se po osnovu Zakona o slobodi veroispovesti država na mesto privatne imovine Crkve po automatizmu upiše kao vlasnik.
S obzirom na to da su investitori iz Katara, registrovani na Kajmanskim ostrvima, ovako ambiciozno nastupili, logično je očekivati da bi kupci ovih stambenih jedinica dolazili dominantno sa Bliskog istoka, te da bi ovo značilo i stalni demografski priliv od najmanje 120.000 ljudi, uglavnom sa ovog globalnog područja, danas bremenitog fundamentalizmom, sukobima, nasilnim aktivnostima, ali i novcem koji potiče od raznih koruptivnih delatnosti, pa često i terorizma.
Plan grabeža
Dokaz tome je i nezvanično insistiranje više članova porodice Đukanović od pre nekoliko godina da Crkva „proda“ deo koji je za njih važan u Buljaricama, na šta su dobili odgovor bar od jednog crkvenog velikodostojnika da on ne može prodavati nešto što nije njegovo i što je narod zaveštao Crkvi, pa makar to bila i gola zemlja.
Vrlo je moguće da Vlada i dalje trpi pritisak ovih investitora radi realizacije obećanog projekta iza leđa javnosti i da je danas na sceni plan B, po potpuno istom pitanju i drugim sličnim svojinskim pitanjima u Crnoj Gori. Vrlo moguće da ovakav projekat ne bi bio usamljen na primorju i širom zemlje.
Premijer Marković u tom pravcu i sugeriše da Vladi nije u prvom planu okupiranje hramova i slično, kroz zakasnele i degutantne pozive na dijalog. Naravno, sve to ne znači da nasilna okupacija hramova neće biti neposredna tema u nekom sledećem bliskom trenutku, pre ili posle izbora u zavisnosti od političke potrebe.
Ovakav plan grabeža zemlje aktivno se u realnom vremenu sprovodi u Turskoj, koja je na ideološkoj platformi tzv. Turske pravoslavne crkve, otela posede Jermenskoj crkvi i Vaseljenskoj patrijaršiji 2017. godine, iako takve inicijative ima decenijama.
Nakon više izveštaja i dokumenata OEBS-a, Saveta Evrope, Venecijanske komisije, 2017. i 2018. godine, Turska je u 2019. godini vratila na upravu ovim crkvama sakralne objekte koje je privremeno pod rukovodstvom države i malicioznog tumačenja principa „vladavine prava“ zauzela i predala tzv. Turskoj pravoslavnoj crkvi. Međutim, ogromni urbanizovani crkveni posedi su ostali zauvek prigrabljeni i opljačkani.
Pritisci EU i OEBS-a samo su delimično urodili plodom, problemi su isti kao i sa usvojenim zakonom u Crnoj Gori: imovina, status sveštenstva, poštovanje autonomije.
Režimu u Podgorici je stalo do tzv. Crnogorske pravoslavne crkve taman koliko i Turskoj do tzv. Turske pravoslavne crkve, a verovatno i nešto manje. Ovi projekti trolovanja Crkve se razlikuju samo u tome što je turski projekat nešto stariji od crnogorskog, pošto se međusobno ugledaju kao mlađi na starijeg brata.
Međutim, grabež zemlje kao institut modernog evropskog prava je veoma komplikovan za dokazivanje, jer podrazumeva dokazivanje nepravičnih važećih, pozitivnih pravnih akata i procedura države, najčešće u oblasti planiranja prostora, državne imovine, koncesija, ali, kao što vidimo, i drugih, pa i verskih zakona i procedura.
Dodatno je izazovan slučaj kada je grabež zemlje dopunjen zloupotrebom ideoloških elemenata, izazivanjem nasilja i tenzija, gde je mnogo zahtevnije ispitati opravdanost određene pravne logike, procedura i malicioznih materijalnih rešenja.
Milo računa na podršku Zapada
Crnogorski režim očigledno računa na istu zapadnu podršku koju je pre nekoliko godina dobila Ukrajina za izazivanje tenzija i sukoba sa Rusijom, pa zbog toga radikalizuje prilike u zemlji i otvoreno ulazi u fašističku nacionalnu ideologiju, koja nikada nije imala značajnu podršku u Crnoj Gori, ali ima svoj opasan incidentni potencijal.
Međutim, sukob u Ukrajini je završen uglavnom na štetu same Ukrajine, Porošenko je neslavno završio epizodnu vladalačku karijeru sa šačicom radikalnih nacionalista i fašista, a zajednički interesi EU i Rusije su u velikoj meri preživeli ukrajinsku tragediju kroz povratak ruskih parlamentaraca u evropske institucije, privođenja kraju velikih zajedničkih energetskih projekata i slično.
Međutim, režim u Podgorici se krupno preračunao, s obzirom na to da sukobi u Crnoj Gori nisu u interesu nijednoj od ovih strana. Zbog toga, očigledno diktatorskom režimu u Crnoj Gori nije bitan ni ugled, ni elementarni interes njegovog glavnog dnevnog međunarodnog uporišta — NATO-a, na čemu usiljeno insistira, mnogo više nego NATO na tom istom režimu, pošto NATO u propagandi širenja naročito drži do teze izvesne proizvodnje sigurnosti, predvidivosti i stabilnosti.
Istom ovom režimu jednako nije bitan ni ugled Evropske unije, koju u nedostatku podrške sopstvenog naroda vešto konfrontira sa uticajem SAD kada mu je to potrebno radi održavanja vlasti.
Slična je situacija i sa savezništvima koju je isti režim izgradio u Rusiji, a koja je veštački ohladio i zamrzao zbog dobijanja jače podrške na Zapadu kroz ulazak u NATO, a sve radi očuvanja lične imovine režimskih krugova, stečene korupcijom.
Potpuno je čudno da, recimo, britanska ambasadorka u Crnoj Gori nema odgovarajući senzibilitet za pitanje privatne svojine koja jednim opskurnim, usputnim aktom u jednom verskom zakonu postaje državno vlasništvo.
Kada je Evropski parlament 20. 02. 2009. godine doneo rezoluciju Zelenih po izveštaju gospođe Margaret Auken na štetu članice EU zbog grabeža zemlje u pokrajinama Andaluzije i Valensije, upravo su britanski evropski parlamentarci bili zagovornici ovakve rezolucije, jer su u grabežu zemlje u Španiji stradali i mnogi njihovi građani.
Dakle, grabež zemlje nikada nije kontrolisan proces, koji selektivno udara na pojedince, već uvek potresa temelje privatne svojine i modernog, demokratskog ekonomskog uređenja.
U 2009. godini prvi put je doneta rezolucija protiv jedne članice EU zbog grabeža zemlje, aktivizmom britanskih parlamentaraca i grupe „Zelenih“ u EP.
Niko ne želi ovakvu državu
Toplo preporučujem Njihovim ekselencijama, stranim predstavnicima u Crnoj Gori, da još jednom razmotre svoje stavove, senzibilitet i način izveštavanja svojih vlada i međunarodnih organizacija u najboljem interesu onih vlada i organizacija pod čijim agremanima rade.
Ovo posebno ističem jer su mnoge zapadne zemlje i međunarodne organizacije na dobrom putu da budu grubo izblamirane odigravanjem sporedne uloge u Crnoj Gori i budu zloupotrebljene od strane crnogorskog režima, koji je u odlučnoj meri izgubio poverenje u Crnoj Gori i postao pretnja bezbednosti ove zemlje. Ne treba zaboraviti da je Crna Gora zemlja koja geografski, politički i bezbedonosno počiva na ulaznim vratima ne samo Istoka već pre svega Zapada, naročito u političkom i bezbednosnom smislu.
Bez obira na puno razlika u stavovima i mišljenjima, smatram da su stavovi Zapada i Istoka međunarodne zajednice o trolovanju hrišćanstva, grabežu privatne crkvene zemlje i objekata i brojnim drugim vrednostima i principima u Crnoj Gori, potpuno podudarni sa interesima crnogorskog naroda, koji je već više od jednog meseca na svojim ulicama.
Činjenica je, dakle, da se značajni zajednički interesi, kao i interes mira u Crnoj Gori, u bitnom podupiru i podržavaju. Niko ne želi ovakvu državu i ovakav režim u svom dvorištu: niti Rim, niti Beograd, niti Zagreb, niti EU, niti druge međunarodne adrese.
Sa druge strane, turski, a time i balkanski islam, ima svoju imperijalnu, osmansku sadržinu, kulturološki sukobljenu sa bliskoistočnim islamom, koji u dubini počiva na plemenskoj arhitekturi, koja je vrlo nepredvidiva, ekscentrična i podložna svakoj vrsti zloupotrebe, o čemu svedoče stalne ratne i terorističke turbulencije ovog regiona, a čiju značajnu migraciju u Crnoj Gori planira režim pod maskom investicija. Dakle, ovo nisu investicije u turizam, već u političke i bezbedonosne migracije na štetu Crne Gore i šireg regiona, a u korist korumpiranog režima u Podgorici.
Konačno, podsetio bih na stav Stejt departmenta, kao i svih drugih relevantnih međunarodnih adresa, da je suvereno pravo države da donosi zakone, pa isto tako i da ih menja, povlači i osuđuje, kao i da suvereno menja vlast koja odluta od nacionalnih interesa, interesa bezbednosti i demokratije koju nosi njen narod, spreman da izdrži sve pritiske i da do kraja ostane u odbrani svojih i međunarodnih vrednosti.
Zbog toga kao pojedinac, kolega i prijatelj, molim diplomatske predstavnike u Crnoj Gori, intelektualce, kolege, aktiviste, političare, biznismene, crkvene velikodostojnike i duhovna lica svih provenijencija, moraliste, borce za ljudska prava na Zapadu, ali i Istoku, inostrane vlasnike zemlje i nepokretnosti u Crnoj Gori, da ukažu svojim vladama na grabež zemlje, na trolovanje hrišćanstva i drugih temeljnih duhovnih tradicija, da ukažu na ove teške činjenice svojim diplomatskim predstavništvima kod nas, jer to ugrožava ne samo nacionalnu bezbednost u Crnoj Gori, već i sam politički ugled ovih uticajnih međunarodnih organizacija i država, posebno u geografskoj i političkoj i bezbedonosnoj konstelaciji u kojoj Crna Gora predstavlja ulazna vrata u Zapadni svet i graničnog suseda Evropske unije.
