Izglasan na referendumu juna 2016. godine, izlazak Velike Britanije iz Evropske unije formalno je okončan tek 31. januara 2020. godine. Tada je, međutim, počeo jedanaestomesečni period tranzicije, tokom koga će postizanje komplikovanog trgovinskog sporazuma između Londona i Brisela biti prioritet. Stručnjaci kažu da taj period sigurno neće biti dovoljan za konačan razvod.
Da li je već i iz tog podatka jasno da je „egzit“ rezervisan za one moćne koji to sebi mogu da dozvole?
Nije lako izaći iz Evropske unije
„Britanski izlazak se desio nakon velikih peripetija, što govori da ni velika i moćna članica EU, koja je u nekim segmentima, pre svega, u vojno-bezbednosnom smislu, dominantna u EU, nije mogla lako da napusti EU. Time je teža situacija po male i slabije zemlje, a pitanje je i šta pod tim podrazumevamo. Mala zemlja nije samo teritorijalno i po stanovništvu mala zemlja, nego ona koja po raznim parametrima ne može da parira velikim“, kaže za Sputnjik Aleksandar Gajić sa Instituta za evropske studije.
Objašnjavajući to, on napominje da ekonomska snaga nije dovoljna odrednica moći jedne države.
„Bitni su i drugi kriterijumi, poput vojno-bezbednosnih i diplomatskih“, dodaje Gajić, ističući da su i jedna od najrazvijenih u EU — Danska, kao i Bugarska, koja je daleko od toga, male zemlje koje su slabe po različitim parametrima.
Mali zavise od dominantnih
Zato on smatra da njihove eventualne namere ili želje da, recimo, krenu putem Britanije nisu ostvarive u kontekstu današnje konstelacije snaga u EU sa dve dominantne članice — Francuskom i Nemačkom. One, kako kaže, u potpunosti kontrolišu osovinu koja održava evropsko zdanje i kojima druge zemlje moraju u potpunosti da se prilagođavaju.
„Male zemlje ne mogu da napuste EU bez uticaja više faktora. To je, s jedne strane, podrška velike sile van EU, koju je Velika Britanija imala, pre svega, u SAD, ali i sistemskog produbljivanja disfunkcionalnosti EU sa te osovine Francuska-Nemačka na ostale članice. Tek kada bi se stekli ti uslovi, kada, recimo, dođe do duboke kolizije između Pariza i Berlina, pa neko spolja potpomogne izlazak neke manje članice EU, tek tada bi te male zemlje imale taj kapacitet ili dobile tu dodatnu snagu“, objašnjava naučni saradnik Instituta za evropske studije.
Ili, dodaje on, ako bi EU postala toliko iznutra disfunkcionalna i rastrojena, onda bi moglo da se govori i o tome da bi male države i bez neke velike spoljne pomoći da je napuste. Ali to za sada nije slučaj.
Na pitanje da li članstvo u evrozoni dodatno otežava mogućnost izlaska, Gajić kaže — apsolutno i obrazlaže zašto.
„Zato što je svoj ekonomski suverenitet, odnosno kontrolisanje sopstvene monetarne politike prepustila Evropskoj uniji i morala bi prvo da povrati svoj monetarni suverenitet, koga više nema od stupanja u evrozonu. Zbog toga je mnogo lakše članicama EU koje nisu deo monetarnog sistema, odnosno sistema evra, da napuste EU. To jeste olakšavajuća okolnost, ali ne i dovoljna“, podvlači sagovornik Sputnjika.
Teško da će skoro biti novog „egzita“
Imajući sve to u vidu, Gajić smatra da je teško očekivati da će u dogledno vreme biti novog „EU egzita“.
„Mišljenja sam da se posle izlaska Velike Britanije iz EU ostale države članice neće usuditi da krenu tim putem i da ne možemo da prognoziramo koja je najbliža toj odluci. Videli smo da je izlazak Velike Britanije u početku pokrenuo talas evroskepticizma i najava nekih drugih ’egzita‘, ali da su, nakon godinu, dve, sve te populističke stranke koje su se zalagale za izlazak promenile svoju politiku. Okrenule su se zalaganju za temeljno redefinisanje EU u pravcu Evrope nacija, odnosno suverenih država koje se suprotstavljaju briselskoj birokratiji na nekim drugačijim identitetskim osnovama, a ne i za napuštanje EU“, podsetio je sagovornik Sputnjika.
On smatra da je upravo mukotrpan izlazak Britanije druge članice odvratio od toga, pa pokušavaju da svoje interese ostvare kroz nameru da se EU rekonfiguriše.
„I Poljska i Mađarska, koje bi mogle biti najnezadovoljnije svojim statusom u EU, ne idu sličnim pravcem, nego naprotiv. One, iako nepoželjne kao partner političkom mejnstrimu u sadašnjoj EU, pokušavaju da ne izvrše one zadatke koje od njih zahtevaju, a za koje smatraju da su na štetu njihovih nacionalnih interesa. Ali se ne zaleću u suprotstavljanju tamo gde mogu da nađu neki zajednički jezik. Jednostavno, taktiziraju dok god to bude moguće", zaključio je Gajić.
Zato on smatra da u narednih nekoliko godina, barem za mandata ovog Evropskog parlamenta i Evropske komisije, ne treba očekivati drastične promene.
