A ona je opet u pravu. Verovatno tu ima i nešto esnafske sujete. Većim delom to je rezultat reprodukcije jednog te istog rusofobičnog stereotipa, koju su sjajno opisali Fajom, Hofbauer i Kjeza.
Zato se suština zanemaruje, a polemiše o ipak manje značajnim pitanjima. Kao što su: koliko dugo će Mihail Mišustin ostati premijer? Da li je on samo privremeno rešenje? Ili: ko će biti naslednik Putina? Oko toga se odavno licitira, „priznati kremljolozi“ su govorili o šansama Šojgua, Djumina, Sečina, Sobjanjina... Od skora, Medvedeva više ne pominju.
Putinova revolucija - promena ravnoteže vlasti
Međutim, ključno za razumevanje dešavanja koja su „protresla“ Rusiju, nije ništa od navedenog. Boris Nad odlično zaključuje: „U stvari, ono što predlaže predsednik Rusije, jeste rekonfiguracija čitavog državnog sistema, promena ravnoteže vlasti i novi način na koji će funkcionisati ruska država.“ Putin ne menja rukovodstvo, već celokupan sistem.
Deluje paradoksalno, ali „zapadnjačka rusofobija“ mu je u tome pomogla. Najveći izazov u dosadašnjoj karijeri Putina predstavljala su dešavanja iz decembra 2011, produžena kasnije do pozne jeseni naredne godine i proširena na sve veće gradove u zemlji.
Sergej Udaljcov je najavljivao moskovski „marš miliona“, a desila se „revolucija bundi“ u kojoj je učestvovalo manje od 100.000 ljudi — gradu u kjem živi 14 miliona stanovnika. Ipak, na Blatnom trgu se našao i Aleksej Kudrin, do tada punu deceniju ministar finansija, važan čovek u sistemu. U takvim okolnostima Putin nije insistirao na transformaciji, već na stabilizaciji. Otuda i brojni ustupci na unutrašnjem planu, napredovanje pojedinih „liberala“ u državnoj hijerarhiji. Ali, onda je došla 2014. godina, eskalacija krize u Ukrajini, referendum na Krimu, sankcije, suspenzije, jeziva propagandna kampanja...
„Zapadni prijatelji“ su brzo preimenovani u „partnere“, bio je to početak promene spoljnopolitičkog kursa i to na dugi rok. Za ovakav pristup Putin je pridobio podršku ubedljive većine građana, što mu je ojačalo poziciju do neslućenih razmera. Njegova današnja popularnost može se uporediti samo sa vremenom nakon pobede u Drugom čečenskom ratu.
Šta se menja u sistemu
Zbog toga on danas razmišlja o transformaciji. Putinovi predlozi za transformaciju sistema morali su biti dugo pripremani. Ustavne promene donose nova rešenja i po vertikali — tiču se strukture vlasti i po horizontali — tiču se obaveza regionalnih i lokalnih samouprava.
Najveća novost je uspostavljanje Državnog saveta, dela izvršne grane vlasti koji će raditi paralelno sa predsedničkom administracijom i Vladom.
Inače, ovaj organ postoji još od 2000. godine, ali je njegova uloga bila savetodavna, osmišljen je kao svojevrsna „kompenzacija“ gubernatorima koji su tada izgubili mogućnost da predstavljaju regione u Savetu Federacije. Pored toga, daju se nova ovlašćenja za oba zakonodavna doma, iako Rusija ostaje „predsednička republika“. Istovremeno, međunarodni normativi će biti primenjivani samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom, što se neće svideti brojnim međunarodnim organizacijama u čijem članstvu je Rusija.
Posmatrajući korpus novih nadležnosti i obaveza, vidljivo je da se inicira reforma javne uprave, nagoveštava donošenje čitavog seta zakona o organizaciji vlasti i garantuje ispunjavanje socijalnih prava pojedinaca (minimalne zarade i indeksiranje penzija). U krajnjoj liniji, na ovakav način se želi podstaći uravnoteženje razvoja različitih regiona i smanjivanje postojećeg disbalansa koji je i prvorazredno bezbednosno pitanje (BDP po glavi stanovnika u Ingušetiji manji je za čak 11 puta nego u Moskvi), ali i utvrditi nova pravila igre za „takmičenje“ unutar zemlje, što je važno za „dinamiku ekonomskog sistema“.
I Bog u Ustavu
Da ovo nije kraj, najavio je patrijarh Kiril predlogom „da se u preambuli Ustava spomene Bog“.
„Patrijarh je pozvao predstavnike svih religija da iznesu svoje mišljenje o ovoj temi, imajući u vidu da vera u Boga, kako je rekao, gradi moral.“ Već sada se može proceniti kako će „patrijarhov amandman“ biti prihvaćen. Isto kao što se može oceniti da će to predstavljati kvalitativnu razliku između starog i novog, ali i između obezboženog neoliberalnog i tradicionalnog.
Inače, ovakav rasplet je najavljen još početkom 2019. godine, kada je Vladislav Surkov pisao o „ideologiji budućnosti“ i stvaranju „optimalnog modela za opstanak i procvat naroda Rusije“ i naveo:
„Rusija će i kroz mnogo godina biti Putinova država, kao što se savremena Francuska sve do danas naziva De Golovom Petom Republikom, Turska se oslanja na ideologiju Ataturkovih Šest strela, a Sjedinjene Države se i dalje okreću vrednostima i likovima svojih polulegendarnih očeva-osnivača.“
Izgleda da Surkova drugi nisu detaljno čitali. Osim Margarite Simonjan. Iz viđenog i najavljenog proizilazi da se promene neće odnositi samo na unutrašnju, već i na konkretizaciju spoljne i bezbednosne politike, te njihovih geopolitičkih dimenzija. Do 2024. godine treba očekivati inicijative za dalje učvršćivanje evroazijskih integracionih celina.
Za konačni sud o dubini i širini promena neophodno je sačekati donošenje svih zakona koje ove ustavne promene iziskuju. Tada će mnogo toga biti jasnije. A to će, po svemu sudeći, potrajati do predsedničkih izbora.
Kada bude odlazio sa funkcije, Vladimir Putin će iza sebe ostaviti novi sistem. U tom kontekstu, manje će biti važno i ime njegovog naslednika i čime će se on u budućnosti baviti.
